Beleške o skorom putu

Kako stvari stoje, 28. oktobra (sad u sredu) bi trebalo da krenem na svoj prvi backpackerski put. Zemlje koje obilazimo? Svašta nešto: Sirija, Jordan, Šri Lanka, Vijetnam, Tajland, Malezija i Indonezija. Originalno je trebalo da se ide preko Rusije, Mongolije i Kine, ali se od toga odustalo iz praktičnih razloga: skok cene karte i rasporadaja karata za voz koji je inače bio u igri. No dobro, daleko bilo da južna tura nije zanimljiva, a Rusija, Mongolija i Kina mogu malo da sačekaju.

Iako mi cela stvar u glavi još uvek izgleda potpuno daleko i apstraktno, to je tu - za par dana, tako da evo nekih sitnih beleški, uglavnom praktične i paranoidne prirode. Svaki put nosi izvesne rizike i treba ih biti svestan, ali opet - da se stalno gleda na "Šta sve može da se desi!" ne bismo nikada kročili van svojih domova, a kamo li putovali.

***

Briga o zdravlju na putovanju je vrlo bitna stvar jer konstantno izlažete telo naprezanjima i šokovima u vidu promena klime, hrane i vode, dugih napornih putovanja itd. Na sajtu Kluba Putnika Srbije ima odličan članak o putovanjima i zdravlju, uključujući i listu lekova koje bi trebalo da se ponese. Ostali tekstovi u Iskustveniku su takođe jako korisni.

Što se vakcina tiče, o njima treba razmišljati minimum 2 meseca pred put. Na primer, vakcina za Hepatitis B se prima više nedelja, tako da sam za to zakasnio, a voleo bih da to ima pokriveno, čisto da ne boli glava. No dobro, šta je tu je - rado ću poslušati preporuku doktorice: "Drž' se dalje od krvi". Dogovoreno doktorka!

***

Trgovina opijatima u Maleziji se kažnjava smrtnom kaznom. Nije ti baš svejedno kada vidiš Death Penalty ispisan velikim crvenim slovima u svom pasošu (lupe crveni pečat, na dno vize). Savet je da se ruksak prepakuje pred ulazak u Maleziju, čisto da budeš siguran da ti u džepovima nije završilo nešto što ne bi trebalo da bude tu.

***

Videćemo da li će 32l backpack + "poštarska" torba za laptop i ručni prtljag (od koga se ne odvajam) biti dobra kombinacija. Možda ću i proklinjati dan kada sam odlučio da uzmem to umesto 55l backpacka i ruksaka koji će moći da ide u njega i koji ću vaditi po potrebi.

32l backpack (Deuter Act Trail) je namerno manji. Svi koji putuju savetuju da treba spakovati što manje stvari, a nema ništa bolje da to osigura od samog fizičkog ograničenja torbe. Sadržaj ormara ostaje u stanu, a ja na leđima nosim samo ono što je apsolutno potrebno (plus laptop i punjač kao jedinu neobaveznu stvar). Konkretan model je prevagnuo u odnosu na druge zato što ima jednostavan prilaz dnu ruksaka.

***

Od elektronike nosim laptop i foto aparata (plus punjači). Naradije ih ne bih ni nosio (manje brige i kilograma na leđima), ali pošto put traje dva meseca, ipak ne želim da budem skroz bez računara. Stvarno ne vidim ništa loše u tome da se tokom leta slože fotke i napišu utisci sa Šri Lanke. Ili pak baci koja linija koda u senci palminog drveta na Baliju, uz prvu jutarnju kafu. Recimo :)

Laptop je dve godine star MacBook. Solidna mašina u malom pakovanju (Core 2 Duo sa 4GB RAM-a, oko 2.5kg sa punjačem) sa jako dobrom wireless karticom i dobrom autonomijom (isključite wireless, smanjite osvetljenje ekrana i baterija traje 4h). MacBook Pro ostaje u Novom Sadu - em je velik, em mu baterija traje max 3h.

Foto aparat je Canon PowerShot SD780IS (kod nas ide kao Ixus 100IS ako se ne varam). Malen i kompaktan, a snima i HD video tako da može da posluži ako odlučim da kačim "putopriče" umesto pisanija i fotki. Samo da još negde vidim za neki mali tripod...

Stvarno bih rado prošetao "Marka"* Azijom, ali pošto ne može da se osigura (max osiguranje prtljaga do 200e, i to uz Comfort polisu), neću da se igram. Skupo, veliko, bode oči - za sada ostaje u Novom Sadu. Ovaj put idem eksperimentalno, da "opipam puls" tim dalekim zemljama, a kasnije uvek mogu da se vratim na foto ture.

* Tepanje kameri © Ivana Jurčić :P

***

Par dana sam jurio torbu za laptop i stvari koje ću svakodnevno vući sa sobom. Lista zahteva:

• poštarka, da u nju može da stane i laptop i peškir i voda i sitnice koje kupim u prolazu,
• prostrana da bude dobar companion rancu od 32l,
• treba da odradiš dve stvari da bi došao do glavnog dela (bar čičak + rajfešlus, ako ne i nešto malo ozbiljnije),
• glavni deo, gde ide laptop može da se zaključa malim katancem, ali da se katančić ne vidi, za "gradsku vrevu",
• lako dostupan džep za sitnjarije, da ne moram malo-malo da otvaram celu torbu samo da bih došao do maramica ili sitnog novca.

Možda sam paranoik, ali ono što sam čuo o sitnim krađama je da se dešavaju svugde i da su čist oportunizam i greška samih turista (momenti nepažnje ili nemarnost). Sitnice kao što je katančić ili torba vezana za nešto što ne može da se pomeri dosta pomažu.

Izbor je na kraju pao na Proteo Casual Messenger torbu i neke klasične (na ključ) katančiće koje sam našao kod lokalnog ključara. Tu je i jedan mali katančići sa šifrom, za situacije kada treba samo da osiguram torbu od otvaranja (šetnje gradom npr).

***

To je to za sada. Kao što vidite, u pitanju su čisto praktične i često pomalo paranoidne beleške, bez i jednog pomena mesta koja ćemo obići. O tome nekom drugom prilikom...

Ako imate neke komentare, savete ili anegdote vezane za navedene zemlje, pucajte. Tu sam do srede :)

Stvari i posedovanje istih

Evo ga jedan zanimljiv tekst o stvarima i posedovanju istih. U pitanju je mal' starije Paul Grahamovo pisanije koje se bavi stvarima koje akumuliramo tokom vremena i o tome koliko su one (bez)vredne.

Par (meni) zanimljivih citata:

Stuff used to be valuable, and now it's not.

Ova rečenica sumira sam članak.

The worst stuff in this respect may be stuff you don't use much because it's too good.

Ova izjava baš rezonuje samnom u ovom momentu. Nedavno sam nabavio dobar aparat sa kvalitetnom optikom. Uskoro bi trebalo da krenem na duži put i dvoumim se da nosim novi aparat zbog straha da bi neko mogao da ga ukrade ili zato što potencijalno može privući neželjenu pažnju (prilično masivna skalamerija).

Tipičan primer kada stvari počnu da vladaju tobom, umesto da je obrnuto. Kada se podvuče crta, priča se svodi na: "Koji k sam ga kupovao ako ga neći nositi na najzanimljviije putovanje na koje sam do sada išao?"

If I want to spend money on some kind of treat, I'll take services over goods any day.

Zanimljiv koncept za svakodnevicu: ukoliko želite da se počastite, gledajte da kupite iskustvo (neki zanimljiv doživljaj ili aktivnost, druženje sa prijateljima, kraće putovanje i slično), umesto da pazarite nešto što će uglavnom skupljati prašinu i zakrčivati vaš životni prostor.

Cela priča se svodi na "ako nešto nećeš koristiti svakodnevno, ne treba ti" odnos prema stvarima koje posedujemo (ili želimo da posedujemo). Tema za rezmišljanje...

Moj prvi bungee skok

Juče sam, prvi put u životu (verovatno ne i poslednji), skakao bugnee. Super je iskustvo, ali jako teško za opisati tako da se neću ni truditi da prepričavam sam doživljaj. Treba probati i videti iz prve ruke, što preporučujem.

Evo par zanimljivih stvari koje mi ranije nisu bile poznate, a vezane su za skakanje kod nas:

1. Samo 5% manje devojaka skače nego momaka. Kaže ekipa da su pre neki dan imali all girls dan - samo devojke su skakale. Toliko o predrasudama o polovima.
2. Jako malo ljudi se vrati na zemlju, a da ne skoči. Neka cifra koju sam načuo je 4 osobe po sezoni što je stvarno jako malo.
3. One priče o potpisivanju papira o preuzimanju odgovornosti su samo rekla-kazala priče. Ništa se ne potpisuje ako ste punoletni. Podrazumeva se da znate u šta se upuštate, a ovo samo po sebi je postala sasvim normalna zabava uz minimalan rizik. Nešto kao ringišpil, samo MNOGO zabavnije i zanimljivije.
4. Za maloletne osobe roditelj potpisuje pristanak. Rekoše mi da je nedavano skakala sedmogodišnja devojčica. Sve čestitke roditeljima pošto stvarno mislim da decu ne treba držati pod staklenim zvonom (naravno, ne treba ni forsirati svoje adrenalinske želje na klince, ali ako žele da probaju - što da ne).

I za kraj par sličica. Prvo pripreme. Vežu vas oko članaka, plus dodatno osiguranje na telo. Skok se desio prebrzo tako da se stvarno ne sećam gde je bilo najveće opterećenje, ali kako sam čitao, vezan si za telo samo kao osiguranje, dok noge nose sam teret.

Objašnjenja pred skok - kako da skačeš, šta da radiš kada se gume nategnu i kada te počnu malo bacakati, šta u situaciji kada odeš u vodu, kako ide prihvatanje kada te budu skidali itd. Korisne informacije u svakom slučaju koje treba saslušati.

Instruktor je inače bio malo začuđen kada sam rekao da nikada u životu nisam skakao na glavu :) Za sve postoji prvi put!

Skok. No comment - probajte.

Samo jedan od skokova pre mene je išao u vodu - ostali su uglavnom završavali iznad vode. Meni je sam taj upad u vodu pri skoku sa 50+ metara (ne znam tačnu visinu platforme) baš poseban doživljaj koji stvarno treba doživeti. Ako budete skakali i budete hteli da idete u vodu, to obavezno tražite jer to ne podrazumevaju "po defaultu".

Ekipa na bandžiju se zeza da nema skokova bez PUPS-a. Iako su svi skakači dobili aplauz prolaznika, penzioneri koji su šetali Adom su najradoznaliji, pa priđu i pitaju: "Kakav je osećaj?", "Da li si ti trebao da završiš u vodi ili ne?" itd.

I to je to - skinu vam opremu i vi idete svojim putem. Mi smo naravno zaglavili na palačinke (bolje posle skoka nego pre!)

I za kraj, cena: 3100 dinara. Nije mnogo ako hoćete da probate nešto zabavno, ludo i novo, a da u isto vreme imate priliku i da malo bliže upoznate samog sebe i svoje granice (nije nimalo svejedno skočiti sa 50+ metara).

Photo Credit: Dragana Vukajlović. Thanks!

Napakovan avgust

Prođe i avgust, mesec odmora. Sa sve pripremama i pauzama između dva puta, uspelo mi je da za ceo jedan mesec jako malo postignem na poslu, ali dosta toga u pogledu novim mesta koja sam posetio i novih iskustava.

Prvo sam bio u Egiptu (u Hurgadi) između 10. i 20. avgusta. Onda smo 27. avgusta otišli do Splita na vikend (vratili smo se u ponedeljak, 31. kasno uveče). Trebalo bi stvarno dosta vremena da opišem sva mesta koja sam posetio, tako da ću se zadržati samo na par kratkih beleški uz par fotki:

***

Jedan od prvih komentara koje sam imao o Egiptu je bio: "Ako mi išta zgadi Egipat, to će biti Egipćani". Na kraju im ipak nije pošlo za rukom - iskuliraš ih i ideš svojim poslom.

"For you my friend, special price!" je postala rečenica sa kojom smo se svi iz grupe zezali. Trgovci su jednostavno toliko dosadni da sam već posle prvog dana počeo da govorim "No" mehanički, bez da ih i pogledam.

Nismo uspeli da ustanovimo da li su dosadnije one sitne egipatske mušice (ne pale fore koje pale sa domaćim muvama) ili trgovci, ali imam osećaj da su trgovci u blagom vođstvu.

***

Stvar koja iz ove perspektive izgleda strašno je jako dugo nerazumevanje egipatskih vlasti za nasleđe koje imaju. Kada im je došlo iz dupeta u glavu, stranci su već odneli mnogo vrednih stvari - neki tajno, a neki njima pred očima, čak i uz odobravanje.

Evo i sada, kada smo se šetali Nacionalnim muzejom u Kairu i videli kako je sve izloženo i posleženo, neko iz grupe je prokomentarisao: "Kada vidim ovo, prosto mi i nije žao što su im sve odneli!" Stoji da grade novu zgradu muzeja, ali to nije opravdanje za stanje u kome se trenutni nalazi.

***

Egipat je savršen primer onoga šta se desi kada se dozvoli da zemlja postane prenaseljena, Kairo posebno. Možemo mi da se zgražavamo nad belom kugom koliko god hoćemo, ali polako prestajem na to da gledam kao na problem.

***

Ako ste već došli do platoa Gize, gledajte da uđete u piramidu (plaća se zasebno, oko 4.5 eura). Ljudi obično imaju pogrešne predstave o tome kako je unutra - očekuju bakljama obasjane lavirinte sa zidovima oslikanim egipatskim motivima.

U stvarnosti, piramide su mnogo jednostavnije - zato su uspele da se održe tu gde su toliko dugo :) Mi smo bili u Kefrenovoj piramidi, ali ona i Mikerinova rotiraju što se ulazaka tiče - dok se jedna sređuje, druga je otvorena za turiste, pa se onda zamene.

***

Poseta pustinji je jedan od zanimljivih izleta, ali sam čuo da je safari u Tunisu mnogo bolji ako želite da bar malo okusite pustinju. Dosta je duži i sadržajniji od egipatske varijante. Naravno, sve je "optimizovano" za turiste što uvek malo kvari doživljaj, ali dobro - mi smo se super proveli.

***

Izlet do Luksora je jako naporan - dugo se putuje autobusom i jako je vruće. Po pričama koje sam čuo, mnogo je bolje Luksor obići u okviru krstarenja Nilom, a ne kao izlet iz Hurgade, ali tu baš i ne mogu da posvedočim iz prve ruke.

Uglavnom, ako ste došli u Egipat zbog Crvenog Mora i niste baš veliki history junky, Luxor vam možda pokvari dan.

***

Plitvice su prelepe i stvarno preporučujem da ih posetite. Odvojite minumum par sati za njih, ako ne i ceo dan - stvarno ima šta da se vidi. Kada gledam neke od fotki prosto ne mogu da verujem da sam bio na tim mestima i da sam ih ja uslikao:

***

Jedna od najlepših stvari koja mi se u Splitu desla je slučajan upad na koncert "Runjić na Peristilu" (klik ovde za snimke). Ovde ima cela anegdota jer smo mi sa plaže krenuli malo da prošetamo centrom, pa na kraju završili na prelepom koncertu koji je prenosio HRT.

Privukla nas je proba orkestra pa smo malo zaseli, da uz piće uživamo u mizici pošto smo mislili da je pozornica tu svaki dan, u okviru nekog letnjeg programa. A onda smo, prostom igrom niza slučajeva slušali uživo Olivera, Kaliopi, Gibonnija i ekipu (meni je lično Kaliopi bila najjača).

Pošto se ovaj koncert već tradicionalno održava, gledajte da uštimujete posetu Splitu sa njim pošto ga stvarno vredi videti, što zbog Peristila koji je prelep, što zbog predobre muzike (zvuči 10x bolje uživo nego na snimcima).

Nego zbilja, da li neko zna koliko su bile karte?

***

Nedelju i ponedeljak smo proveli lunjajući po Hvaru i Splitu. Nedelja je počela kišom, tako da je bilo previše hladno za plažu. Umesto toga smo seli na katamaran i pravac Hvar, pa Stari Grad. Žao mi je samo što nismo imali više vremena da lunjamo uličicama Starog Grada.

Hvar je ostavio tako lep utisak na nas da ću definitivno gledati da odem tamo na duži odmor u jednoj od narednih godina.

Što se Splita tiče, u najlešim uspomenama mi ostaju Riva, Peristil i Marjan, sa koga se Split vidi kao na dlanu:

I tako... Sorry za malo poduži post - ipak je monthly summary u pitanju :)

Odmor

Sutra po prvi put u životu idem na zvanični godišnji odmor. Nosim samo par knjiga, foto aparat i rezervnu XD karticu, dok računar i sve vezane obaveze ostaju u Novom Sadu. Vidimo se od 20-og!

PS: Ako imate neki must know savet (dobre plaže, kako proći da te ne oderu, zanimljivi izleti i mesta za posetiti i slično) za Egipat, samo pošaljite komentar.

PPS: putovanja.info FTW!

Ovomesečna navika

Sredinom januara sam pisao o dobroj fori sa Zen Habits o usvajanju navika. Cela priča se svodi na to da se svaki mesec usvaja jedna dobra navika koju guramo 30 dana. Nakon 30 dana imamo dovoljno dobar "uzorak" da vidimo kako funkcionišemo na taj način i da li nam ta navika odgovara pa je na osnovu toga zadržimo ili odbacimo.

Za razliku od mnogih "super fora" koje zvuče dobro na papiru, ali retko kad puste korenje, ovo stvarno radi. U januaru sam krenuo sa ustajanjem uvek u isto vreme (07:00) i toga se držim i danas. Posle toga sam rešio da izbacim internet iz stana. Ništa ne može biti toliko bitno online da mi uzima vreme kada sam tamo. Ovo je više odluka i eksperiment nego navika, ali sam je usvojio pre svega zato što je "distraction free" jutro osnova za ono što guram ovih 30 dana.

Stvar je prilično jednostavna - pre spavanja, na list papira zapišem šta je ono što želim da uradim sutra ujutro. To mora biti jedna (max dve) stvar koja može da se uradi u stanu, bez interneta, za 1 - 2 sata koncentrisanog rada, ali da je takva da nemam osećaj da mi je propao dan čak i ako ništa drugo taj dan ne stignem da uradim.

Na primer, za danas sam ostavio da ispravim par bugova koji blokiraju novu verziju, a moji su. Ako mi ostane vremena, (što se i desilo), treba da napišem i ovaj tekst kako bih ga mogao objaviti kada dođem u kancelariju.

Prošle nedelje sam napisao prvi draft "Getting Started with activeCollab" vodiča koji će ići uz activeCollab 2 kako bi korisnici brže pohvatali konce, a mi imali manje podrške. Za dokumentaciju je jako teško naći vremena u kancelariji gde ti more stvari odvlače pažnju tako da nikako nisam stizao to da rešim. Priča je skroz drugačija kada to radiš ujutro jer te niko ne cima i ne potrošiš najodmornije sate na proveravanje pošte.

Tri dosadašnje navike zadržavam pošto su dosta dobar combo (rano ustajanje i jedan do dva sata koncentrisanog rada za nešto što smatram da je bitno u okruženju gde ti ništa ne odvlači pažnju). Imam još par dana da odlučim šta će biti za sledećih 30 dana i po svemu sudeći će biti nešto što se rimuje sa Guarana, a mene je strah da izgovorim na glas :)

Faces

Hvala Goranu i Vladi. Po njihovim rečima, ovako nešto su planirali da naprave odavno :)

Neke stvari se ne propuštaju...

10. februar, Beogradska Arena, 21:00. Pa se vidimo! Ko ide od vas?

Raspravljanje na internetu

Neko od samog početka nema ovakvih problema, neko skopča gde je problem jako brzo i nauči da ga izbegava, a nekome opet treba par godina da shvati da raspravljanje na internetu (i raspravljanje uopšte) ne vodi nigde.

Duty Calls by XKCD

Ima nešto duboko u prirodi nekih od nas što nas jednostavno tera da izguramo svoje bez obzira na cenu i uz rizik da nekog povredimo ili da ljudi koji prate diskusiju pomisle da smo najarogantnija kurčevita osoba koja je hodala planetom.

Svako misli da je u pravu i ima razloge zašto je zauzeo stav koji je zauzeo. Kada "pobedite" u diskusiji velika je verovatnoća da ste pogazili te razloge i iskustvo sagornika i na taj način ga povredili.

Internet kao medijum ne pomaže previše. Pošto se ne zahteva instant odgovor, a primarna forma komunikacije je tekst, imamo priliku da natene skrojimo svoje odgovore ne bismo li nekom tamo "pokazali". Može tu biti svega - direktnih prozivki, skrivenih strelica između redova, igre reči i mnogo čega drugog.

Kriv sam za mnoge slučajeve gde sam se upuštao u nepotrebne rasprave, traćio ljudima vreme, "peckao" druge učesnike i gurao svoje bez obzira na posledice koje je to moglo imati (a imalo je loše u niz navrata). Pripadam ovoj grupi kojoj trebaju godine da nauči da se raspravljanjem ništa ne postiže.

A sada ćete da me upucate jer ću čak i u ovakvom postu da pomenem lean. Jedna od osnovnih odlika lean pristupa je da gleda vrednost koju dajemo mušterijama. Mušterija može biti kupac, saradnik, čitalac - bilo ko ko ima dodira sa onim što vi proizvodite, pa makar to bila i poruka na forumu ili komentar na blogu.

Kada se rasprava gleda kroz vrednost koju donosi učesnicima (mušterijama) lako je videti momente kada ništa ne doprinosite, da su vaše poruke samo "isterivanje pravde" i "masaža ega". E to je momenat kada treba zgrabiti povodac i proštetati kera, oprati suđe ili uraditi nešto slično, što dalje od tastature.

PS: Početni razlog za ovaj tekst je neodoljiva potreba da okačim "Someone is wrong on the internet" sliku, ali ispade nešto više od toga što i nije tako loše. Zna li neko ko je autor da dodam credit? Ovaj primerak sam našao Google Image pretragom.

Navika po navika

Leo Babauta sa Zen Habits kaže da navike treba menjati jednu po jednu, a ne odjednom odlučiti da želiš da "središ svoj život" i probati da guraš dosta izmena istovremeno. Savet je prilično jednostavan - jedna nova, jasno definisana dobra navika u 30 dana.

Treba jasno odrediti šta hoćeš da postigneš i definisati "okidač" - akciju koja prethodi navici. Na primer: "Kada završim sa kupatilom ujutro, oblačim se i idem da trčim". Na ovaj način tačno znaš šta prethodi navici i to služi kao podsetnik. Sama odluka ne sme biti interna, promrmljana sebi u bradu jer se na taj način lako od nje može odstupiti. Recite drugim ljudima šta želite da postignete i obaveštavajte ih o progresu (ovo sa obaveštavanjem mi deluje malo preterano, ali dobro - ko voli nek izvoli).

Navika sa kojom sam počeo ovu godinu je redovno ustajanje. Od 3. januara svako jutro ustajem u isto vreme, bez obzira kada sam legao da spavam.

Ranije sam imao dosta problema sa spavanjem jer mi se često dešavalo da zamenim dan za noć, ali sam to sredio pre oko dve godine uvođenjem jasnog pravila - noć je za spavanje, tačka. Problem koji sada hoću da rešim je malo kasnije ustajanje pošto mi se često dešavalo da ustajem oko 9, max 10. Dok ja dođem k sebi, već je podne...

Letos sam probao da budem radikalan i redovno ustajem u 5. Super je kada ustaneš tako rano - niko ti ne smeta jer svi spavaju, nema ometanja tako da relativno lako ulaziš u flow itd. Problem je što si u 10 uveče desetkovan pa ako neko cima na piće ili odbijaš ili ćeš biti najumornija osoba u društvu koja samo želi da se dočepa kreveta. Status eksperimenta - propao u prvoj nedelji.

Zbog toga ovaj put nešto malo blaže i lakše - svako jutro ustajanje u 7. To vreme je mnogo realnije i do ponoći funkcionišeš skroz OK. Jutros je bio već 6-ti dan ustajem bez ikakvih problema u 7, a "okidač" je alarm na telefonu (neki sintetički, naporan zvuk).

Sledeći mesec ćemo videti nešto novo, možda po pitanju fizičke aktivnosti, zdravije ishrane ili "normalizacije" odnosa prema poslu.

PS: Kada malo bolje razmislim, tokom novembra i decembra sam usvojio jednu finu naviku - redovno čitanje knjiga. Razlog zašto sam ranije malo čitao knjige je zato što nisam imao knjiga koje me zanimaju. To se promenilo od kada sam opet počeo da poručujem literaturu sa Amazona, tako da mi je čitanje postalo deo svakodnevice.

Knjige sa Amazona, drugi deo

Moje prethodno iskustvo sa poručivanjem knjiga sa Amazona nije baš bilo naročito prijatno. Za tri knjige koje su sa troškovima dostave koštale $100 morao sam da platim još dodatnih 8300 dinara za carinu, špediterkse usluge i koješta slično. Kasnije mi je u komentarima napomenuto da je to zato što sam odabrao skuplji metod dostave, preko kurirske službe. Par dana kasnije sam poručio još jednu turu knjiga, isto kao pravno lice, ali ovaj put uz najjeftiniju dostavu. Knjige su stigle za dve nedelje bez ikakvih dodatnih troškova, čak ni carine iako je ukupna vrednost paketa (4 knjige + dostava) bila $85.

Eto, sada mogu i da potvrdim da nema špediterskih troškova ukoliko se obiđe kurirska služba kao metod dostave. Za carinu stvarno ne znam, ali po ranijim iskustvima mi se čini da zavisi kako ti se zalomi - nekada je obračunaju, nekada ne.

Hvala za komentare na prethodni post - da ih nije bilo ne bih opet poručio knjige i širio bih dezinformacije da se špediterska služba i dalje ugrađuje u dostavu porudžbina sa Amazona.

Sutra je peti oktobar

5. oktobra 2007. godine lansiran je activeCollab 1.0 kao komercijalan proizvod. Za one koji ne znaju, activeCollab je krenuo kao open source projekat da bih u jednom momentu, iz ličnih razloga, odlučio da ga prebacim na komercijalan model i učinim svojim poslom, a ne propratnim projektom.

Na verziji 1.0 radilo je nas troje - Goran, Dejan i ja, celih 6 meseci. Ciljevi koje smo postavili pred ovu verziju (podrška za module, kompatibilnost sa PHP4, bolji i lepši interfejs, znatno više mogućnosti itd) nisu bili nimalo naivni tako da smo na kraju završili sa gotovo u potpunosti prerađenim rešenjem. Definitivno nismo samo uzeli open source verziju i nalepili cenu...

Evo ih neke zanimljive stvari koje su se desile, koje se dešavaju i koje će se desiti, a direktna su posledica uspeha koji je activeCollab napravio:

1. Od sredine oktobra 2007. naša firma (A51 doo) je profitabilna. Novac uložen u razvoj (3 full time developera koja rade na nečemu pola godine moraju nešto da jedu, plate kiriju, izlaze itd) projekat je otplatio u prvoj nedelji prodaje. Početno ulaganje, kako vremena tako i novca, je po meni i najveća prepreka u kreiranju proizvoda, ali to je tema za neki drugi post.
2. Najjači mesec do sada nam je prvi mesec prodaje. Čak i sad, godinu dana posle, nismo ga premašili po prihodima, ali se približavamo...
3. Zajednica konstantno raste i forum je živ (što je meni izuzetno bitno). Neki kojima se komercijalan model nije svideo su otišli, neki su ostali, a došlo je još mnogo novih ljudi.
4. A51 je narastao na 5 stalno zaposlenih i par spoljnih saradnika.
5. Kuvamo još par stvari od kojih je najzanimljiviji novi proizvod (u pripremi, ali evo ga mali teaser tekst). Pored toga radimo na još par stvari, ali da bih vam rekao o čemu se tačno radi morate da me nahvatate i napijete. Dobro, ovo zadnje nije obavezno - verovatno ću se i trezan izbrbljati.

Nebojša je bio u pravu u ovom komentaru - nismo milioneri, ali radimo ono što volimo. Plus nam posao uvek nabacuje nove izazove, stvari koje se trebaju naučiti, povezuje nas sa zanimljivim ljudima... Teško da sa 25 godina možeš tražiti više, bar kada je profesionalni plan u pitanju.

Muzika iz nekih dragih filmova i serija

Evo ga jedan 90% nostalgičarski post - špice i muzika iz filmova i serija koje sam obožavao dok sam bio klinac. Nisu svi omiljeni filmovi i serije ubačeni u listu jer su mnogi imali sranje muziku, ali evo ih par probranih:

Tema iz prvog serijala Robotecha. Ubedljiv #1 na mojoj listi.

Saber Rider. Jebeni klasik! Ako ste fan, obavezno overite i ovaj video - zvuči bolje od originala!

Transformers tema iz 80-ih. Trash je, ali šta ćeš - tada je to bilo nešto posebno.

Granzort. Šta reći... Prvih 30 sekundi je super, ostatak smara.

Robocop! 2010. nam stiže novi deo. Iskreno se nadam da to neće biti samo projekat da se nostalgičnim fanovima uzme novac, već film vredan pažnje.

Conan the Barbarian. Anvil of Crom kao tema je najpoznatija stvar, ali svi Conan filmovi su puni brutalne muzike (Riders of Doom npr izuva koliko je dobar, posebno zadnji minut).

Commando. Opet Arnold. Linkovani video nije baš nešto, ali nisam uspeo naći ništa bolje na YouTube. Imam dosta bolji mp3 na disku.

Terminator 2, Judgement Day. Brutalna tema za jedan od najboljih filmova svih vremena. Sad se čeka T4.

Iako nemaju sentimentalnu vrednost kao "ekipa" gore, evo i par stvari iz filmova koje sam gledao u skorije vreme, a koji imaju brutalnu muziku:

• The Matrix - Navras i Mona Lisa Overdrive.
• He's a Pirate iz Pirates of the Caribbean.
• Muzika koja prati završnu scenu filma The Mist. Ako niste gledali film nemojte gledati ovaj video - pun je spojlera.
• 300. Epski!
• Kothbiro iz The Constant Gardener.

Ovaj post je savršen primer kako se kvalitetno i produktivno može utrošiti jedno jutro u kancelariji :)

The Dark Knight

Pre neko veče smo bili do Beograda da se vidimo sa drugarima i pogledamo The Dark Knight. Utisak koji sam imao kada smo izašli iz sale je da je film dobar, ali to je bilo to - bez superlativa. Međutim, kako vreme prolazi i kako razmišljam o detaljima iz filma sve više i više mi se sviđa; toliko da ću ići još jednom da ga pogledam.

Džoker je uznemiravajuće lud. Ne lud kao bolestan, već lud u načinima na koje govori ono što želi da kaže. U ponekim momentima su njegovi postupci toliko smešni da se ceo bioskop valjao, ali u pozadini je uvek bilo destruktivno ludilo. Uz scene "Here's my card" i "Give me a minute" idu i scene gde objašnjava kako je dobio glazgovski osmeh, njegovi "socijalni" eksperimenti, priča o ljudima i njihovoj sebičnosti, o tome kako i zašto je tu gde je i radi to što radi itd. Totalni freak.

Neću više da kvarim, pogledajte film. Tona akcije, komičnih scena i jedan jako, jako sjeban lik.

Stigle majice!

Jedna je posebna:

Momentum

Izvor: fivb.org

Sinoć se u Novom Sadu igrala utakmica svetske like između Srbije i Brazila. Brazil je fino počeo i dobio prva dva seta bez većih problema, da bi se se posle toga naši povratili i dobili meč sa 3:2 u setovima. Atmosfera se baš opasno zakuvala pred kraj četvrtog seta, dok je zadnji set publika pratila na nogama.

Ne pratim sport, a na utakmicu sam otišao čisto da vidim kako je i iskusim nešto novo. Na kraju sam ostao prijatno iznenađen atmosferom i jako lepom utakmicom, ali nisam mogao da se suzdržim a da ne povlačim paralele između stvari koje me interesuju (poslovanje, psihologija, motivacija itd) i onoga što se dešavalo na terenu.

Jedna od tih stvari je koliko je bitno pokrenuti se sa mesta i zadržati to stanje kretanja napred, bez zaustavljanja. Ima brzih i sporih delova, uspona i padova, ali je bitno da si u jednom trenutku napredovao u odnosu na prethodi, a ne stajao u mestu. To stalno stanje kretanja napred imao masivan pozitivan psihološki uticaj na ljude sa kojima radiš, dok protivnike stavlja pod veliki pritisak. Zahvaljujući tome ovo kretanje hrani samo sebe, ali ga treba održavati i usmeravati da ne bi posustalo.

Kada je Srbija dobila treći set pribojavao sam se da neće uspeti da izguraju do kraja, ali je sve bilo jasno kada su dobili četvrti. Nije uopšte bilo sporno da li će na kraju razvlaiti ili ne - jednostavno su se zaleteli i tu više nije bilo stajanja.

Kada sve saberem ova utakmica je jedno jako lepo iskustvo (na TV-u se ne može osetiti buka i atmosfera koju pravi 11 hiljada navijača) koje me ujedno tera da se zapitam šta sam danas uradio da je moja priča korak napred u odnosu na juče.

Par saveta za držanje prezentacija

S vremena na vreme organizatori lokalnih konferencija i skupova budu dovoljno ludi pa me pozovu da održim prezentaciju. Predavanje mi baš i nije strogo vezano za posao tako da to radim relativno retko - 2, 3 puta godišnje. Uvek se između tih prezentacija desi gomila stvari tako da ne mogu nikada da koristim stari materijal. Ne sećam se da sam i jednom dva puta ispričao istu prezentaciju...

Suočen sa time da uvek pričam nove priče uz blage varijacije i činjenicom da nikada u životu nisam imao formalan trening koji bi me spremio za javne nastupe morao sam malo da se dovijam i mnogo da učim. U ovom tekstu ću navesti par saveta koji mi pomažu da spremim i održim prezentacije, a da se ne bunim previše i da sve izgleda što prirodnije i tečnije. Prvo jedan slajd iz prezentacije koju sam u maju držao u Zagrebu kao primer svega o čemu ću dalje pričati:

Minimum teksta na slajdovima

Neki ljudi su baš opsednuti natrpavanje teksta, slika pa čak i videa na svoje slajdove. Ja se držim varijante da su slajdovi tu samo kao pomoć. Pravim ih tako oni zahtevaju minimum pažnje. Malo teksta da ih publika brzo preleti, slike ako baš moraju, 0 animacija i efekata sa tekstom.

Ono što ću da pričam u narednih 5 minuta ljudi pročitaju u prvih 30 sekundi i dalje slušaju (ili spavaju). Nema ništa na slajdovima što bi im odvlačilo pažnju u sred priče.

Priča je ono što su došli da čuju, a ne da se dive mojim literalnim sposobnostima i animacijama između stavki prezentacije.

Naznačite šta je na sledećem slajdu

Prost trik koji sam prvi put koristio na Web.Startu u Zagrebu. Ranije sam imao problem sa stankom između slajdova. Pošto su prezentacije nove dešavalo mi se da ne znam šta je tačno sledeće. Tada sam morao da stanem, prebacim na sledeći slajd, vidim šta ide dalje i tek onda nastavim. Tu je bila nezgodna stanka u fazonu:

"Ummmmm..." - click - "Aha! Kada počnete da prodajete onda blabla"

Ovo "Ummmmm..." - click - "Aha!" treba da bude izbačeno. Rešenje je da dodate nešto kratko na dno slajda što će vam jasno reći šta je sledeće i omogućiti vam da ispričate priču koja "lepi" dva slajda. Nema pauze - sve je čista priča i lak prelaz bez stanke.

Ispričajte prezentaciju bar 3 puta

Jedini način da vaša priča zvuči dobro pred publikom je da ste je već par puta pričali. Naglas, tako da ste čuli svoje reči! Ništa ne zvuči bolje od dobro spremljene prezentacije. S druge strane ništa ne zvuči tako loše kao osobe koja je po prvi put izgovara (možda Jelena Karleuša, ali nećemo o tome).

Zato se zavucite u kupatilo (podrum, tavan, šta god vam odgovara) i ispričajte svoju prezentaciju 3 puta, od početka do kraja. Mnogo lakše ćete se osećati kada izađete pred publiku, vaša priča će biti tečnija, a vi izgledati i zvučati mnogo bolje.

I naravno - imajte nešto zanimljivo da ispričate. Ljude ne zanimaju stvari koje mogu da nađu na Wikipediji ili u arhivi sajtova kao što je SitePoint. Iznesite zanimljive brojeve, ubacite neke zanimljive anegodote, budite iskreni i uvek izaberite temu do koje vam je stalo. Tada neće biti nikakvih problema...

Obećanje

Ovim putem svečano obećavam da ću da ubijem zeca svaki put kada Dragan i/ili Jovana Godži preporuče neku "brutalnu seriju"!

Kratko i slikovito o Web.Startu

Na ovogodišnjem Web.Startu trebalo je da držim dve prezentacije - jednu uopšteno o tome šta radimo, kako radimo i šta smo naučili razvijajući i prodajući activeCollab. To je bila the prezentacija i nadam se da se ljudima svidela. Trudio sam se da prezentacija bude otvorena i da ispričam neke stvari koje ne možete pročitati na internetu.

Druga prezentacija je trebalo da bude kratko, desetominutno predstavljanje activeCollab za vreme jedne od pauza. Genije kakav jesam uspeo sam da promašim sopstveno predavanje (nisam znao kada je i zakasnio). Talenat, šta reći...

Kako bih se koliko toliko iskupio kačim najvažniji slajd iz prezentacije:

Dragan i Maratz su se potrudili i obukli učesnike konferencije. Croportal + SuperAwesome teez na delu:

Photo by Maratz. Plus jedna Croportal solo:

Pisaću još o konferenciji kada malo dođe k sebi. Ovo je samo kratko, slikovito javljanje.

Put do Zagreba

Krenuli vozom iz Stare Pazove (nema ništa direktno iz Novog Sada) u 22:59, stigli u Zagreb oko 5:30. Do granice nema zaključavanja zbog kontrole gde smo stigli oko 1:00. Posle toga spavanje...

A sad još da rešimo ovu peripetiju sa sobom :)