Building Stuff for Fun & Profit

Kako stvari stoje, u junu ću biti na dva skupa (iFront i How to Web) i pričati o nekim "sitnicama" vezanim za razvoj proizvoda i poslovanje na Internetu. Pošto se skupovi i publike razlikuju, biće razlika u samoj prezentaciji, ali u osnovi je priča o počinjanju web posla (tražiti investitore ili ne, šta praviti, kako doći do prve verzije itd) i kako na celu tu stvar utiče činjenica da smo tu gde smo, a ne u Paul Grahamovom komšiluku.

Vidimo se.

PS: Ukoliko nekog zanima budućnost activeCollaba i šta smo zakuvali za verziju 3, poneću laptop sa verzijom koju smo spremili kao prvi preview za ekipu koja razvija i prodaje activeCollab module.

Jeres

Definicija reči herectic (jeretnik):

A person who holds controversial opinions, especially one who publicly dissents from the officially accepted dogma of the Roman Catholic Church.

Etimologija:

Middle English heretik, from Old French heretique, from Late Latin haereticus, from Greek hairetikos, able to choose, factious, from hairetos, chosen, from haireisthai, to choose ; see heresy

Izvor: Yahoo Dictionary.

Zanimljivo poreklo reči. Jednostavno je, ali i glupo osuditi se na slepo verovanje u dogme (koje pri tom nisu ni tačne). Slobodnu misao i upotrebljavanje mozga za preispitavanje sveta oko sebe i rešavanje problema je nešto što treba ohrabrivati, a ne gušiti.

7 godina

Pošto dosta postova iz perioda pre 2006. godine, uključujući i nekoliko prvih postova, nije preživelo tri selidbe i tri promene blog skripte, po sećanju sam uzeo 12. april kao dan kada je napisan prvi post na ovom blogu. Moguće je da je prvi post napisan i par nedelja ranije, ali mislim da definitivno nije kasnije.

No, to sada uopšte nije bitno. Ono što je bitno je da ovaj blog sada navršava sedmu, a počinje da grize svoju osmu godinu postojanja. To ga čini "projektom" na kome sam najduže radio do sada, iako nikada na pisanje za Area51 nisam gledao kao na projekat. Uvek je ovo bilo mesto gde piskaram stvari koje mi u tom trenutku okupiraju pažnju, nekad po par postova dnevno, a nekada bez i jednog mesecima, sa nekim člancima koji su prosti citati i linkovi, do (retkih) tekstova za koje mi je trebalo par dana da ih spremim.

Velike planove za ovaj blog nemam. Trenutni naum je da ostane ono što je do sada bio: lični blog, bez jasno definisane teme i učestalosti postovanja. Kada imam nešto da napišem i objavim, to ću i uraditi, a ako me uhvati faza da mesecima ne napišem ništa, i to je OK. Ono što jeste sigurno je da neće zamreti zbog @istdn. 140 karaktera jednostavno nikada neće moći da zamene proces (u glavi) koji je potreban da se dođe do nekog teksta od 500 reči, o nečem ozbiljnijem da ne pričam.

I tako - spontano i bez ambicija do sada, spontano i bez ambicija i ubuduće. Hvala za vreme koje provedete čitajući članke, nadam se da su vam se sviđali i da će vam i budući biti zanimljivi. Do sledećeg čitanja!

Drugi Ekran (veliko D, veliko E)

Tek nedavno sam pazario svoj prvi iPhone (4. generacija, model od 32GB). Malo sam preterao sa svojim obećanjem koje sam dao kada se iPhone pojavio pre par godina, kada sam rekao da se neću zaleteti na v1 nekog proizvoda i platiti early adoptera porez.

To je bilo sad već davne 2007. godine. Od tad je iPhone napredovao i postao prilično kompetentna sprava, i što se hardvera i što se softvera tiče. Pored toga što je sprava brza, ima dosta prostora da syncam svu svoju muziku (love it!), poseduje super kameru, najlepša stvar je činjenica da je iPhone pre svega mobilan i moćan računar, na kome je telefon samo jedna od aplikacija (Phone.app).

Ranije sam imao jasnu granicu između toga šta pokrivam telefonom, a za šta mi služi računar. Npr, s jedne strane nikada nisam imao RSS reader na telefonu, dok s druge strane nikada nisam koristio računar da bih komunicirao sa većinom prijatelja (za šta uglavnom koristim SMS). Ta granica je potpuno nestala kada sam prešao na iPhone.

Tu su sve stvari koje očekujem od telefona: adresar, telefon, SMS i MMS, bluetooth integracija i budilnik, ali i "ekstenzija" svega onoga što radim kada sednem za računar: pristup sadržaju i mrežama koji pratim (Reeder i Instapaper su sjajan combo, plust nativne Facebook i Twitter aplikacije), sve moje beleške i liste (Evernote), kao i sjajan browser koji mi omogućava pristup svemu ostalom (našem help desku, forumu, kao i svom ostalom web sadržaju).

Rezultat te dostupnosti je da sada već 5 dana za redom moj RSS reader izgleda ovako, što ranije nikada nije bio slučaj:

Takođe, to što su mi sve te stvari uvek dostupne znači da mnoge stvari sada mogu da radim kada nisam za računarom. Na primer, veći deo ovog teksta je spremljen na telefonu, dok sam čekao red u banci. Za beleške i piskaranje korstim Evernote, koji je uredno sinrhonizovao kopiju na račanaru. Sad sam samo seo i prepakovao listu beleški i nabacanih rečenica. A takvih tekstića imam stvarno dosta - ideje vezane za posao koje bi se verovatno izgubile da ih nisam zapisao, zanimljivi članci i tehnike koje sam zabeležio kako ne bih kasnije morao da ih jurim, ideje i draftovi za blog postove i koješta slično.

I tako dođem i ovim tekstom pojedem sopstvene reči. Iskreno, ranije sam očekivao da će iPhone biti samo igračka, ali se ispostavilo da menja kako učim i radim na načine na koje to nisam očekivao da će raditi - time što je "Drugi Ekran", uvek dostupno proširenje svega onoga što radim za računarom. Ima to niz svojih prednosti, a to što češće proveravam Facebook i stalno kačim kojekakve gluposti ću već nekako preživeti.

O Nepalu, za B92

Pre neki dan sam se sreo sa prijateljicom koja radi u B92 i kao rezultat našeg ćaskanja ispao je ovaj tekst: Himalaji - kako je biti na krovu sveta?

Već sam sa jednim prijateljem koji želi da poseti Nepal pričao o praktičnim stvarima, tako da - ako bi još neko probao nešto slično i ima pitanja, slobodno neka me kontaktira pa ću pomoći koliko mogu.

Keep it Real

Kada me je Vukašin zamolio da napišem tekst za StartHub (što još uvek nisam stigao da uradim), moj prvi komentar je bio: "OK, samo neću biti chearleadersica i neću pisati o A51 i activeCollabu!"

Nisam od onih koji vide nešto posebno uzbudljivo u "startupima", niti se palim na tekstove o investicijama, velikim exitima, osnivačima koji su uzeli milione itd. Ne znam koji je start up Google juče kupio, ne pratim TechCrunch i nemam pojma koliko je para u drugoj rundi neka random internet firma uzela.

Ceo taj startup buzz je neka luda trka, a mi u Srbiji smo posmatrači ispred malih ekrana. Umesto najbržeg kruga imamo ko je najviše para digao, umesto sudara i otkazivanja bolida imamo vesti o firmama koje su pukle, i osnivače koji otvaraju svoje srce i dušu kako bi izneli svoje viđenje zašto su njihova "čeda" propala. I onda, u jednom momentu ugasimo televizor, izađemo napolje, sednemo u auto i negde na putu nas sačeka rupa veličine omanjeg auto jer, ipak, živimo u Srbiji, a ne u Monte Karlu (tj. Silicijumskoj Dolini).

Da se razumemo, ovo nije jedan od onih "Srbija je sranje i u Srbiji ne može da se napravi uspešan IT posao" tip postova. Samo hoću da kažem da su ovde pravila igre malo drugačija. Umesto sanjarenja o investicijama i sličnim glupostima, pametnije je brinu o tome kako ćete, recimo, stranim kupcima uliti poverenje da od vas kupi softver, kako ćete rešiti problem naplate, kako ćete sve to na kraju knjižiti, da li ćete moći da ponudite affiliate program i kako itd.

Jer, to je naša realnost, a ono što Paul Graham i ostale startup chearleadersice pišu možda važi, al' ne mora. Treba biti svestan iz kog filma mi dolazimo i to iskoristiti kao prednost, a "američki san" prepustiti nekim drugim ljudima koji žive tamo negde, preko bare.

Credit: Fotografija preuzeta sa Wikipedije (dostupna pod Creative Commons Attribution/ShareAlike 3.0 licencom).

Godina 2010, kroz postove

Kada pogledam godinu unazad, ranije sam mnogo više pisao i to o nekim mnogo zanimljivijim temama. Sad već ne znam tačno zašto, ali 2009. nisam sastavio post sa zanimljivim tekstovima iz te godine kao što sam to uradio za 2008. godinu iako sam te godine napisao par baš zanimljivih tekstova. Bilo kako bilo, hajd da sklopim listu za 2010. godinu: A51 / activeCollab / Posao

1. Novi prostor #1 - plan i raspored prostorija u novom A51 prosotoru, u koji planiramo da se uselimo u narednih mesec, dva. U ovom postu je okačena osnova prostora, kao i opis nekih od zanimljivih zajedničkih prostorija.
2. activeCollab video ture - tekst o tome kako su nastale video ture na activeCollab sajtu. Malo smo promešali normalno stanje stvari - umesto da američka firma unajmljuje srpske freelancere da obave posao, u ovom slučaju je sprska firma unajmila američke freelancere koju su obavili SJAJAN posao.
3. Oglas za posao - posle jednog starijeg teksta gde sam pisao o tome kako stastavljamo oglase za posao, pattern se ustali i nova pozicija je spremljena na isti način. Za konkretan oglas se javilo 50+ ljudi, a na kraju smo primili Igora i Gorana.
4. Mind Your Business - mantra koju bi većina ljudi trebalo da usvoju. Ćuti, gledaj svoja posla i guraj. Zaboravilo se to nekako... Ljudi više guraju nos u tuđa posla, nego što gledaju svoja, pa onda neke flopove pripisuju nedostatku sreće, lošem tajmingu i koječemu sličnom. Što je najveći problem, do flopova često ni ne dolazi - ljudi jednostavno ni ne probaju.

Lifestyle / Lično

1. 5 stvari, revisited - kada sam se 2006. godine vratio blogovanju posle višemesečne pauze, prvi post je bio 5 stvari koje (možda) niste znali o meni. Nekim čudom, a nimalo planski, svih 5 stvari koje sam tada napisao više ne važi.
2. Putovanja - Čemu sve to? - putovanja i nova iskustva čine čoveka bogatijim na način na koji novac i akumulacija materijalnih stvari to nikada ne mogu da urade. Zato je bitno s vremena na vreme izaći iz svoje komfort zone i probati nešto novo, upoznati neko novo mesto i ljude, razbiti predrasude. Na kraju to ostaje, a ne to koliko ste billable sati nakucali ove godine.
3. Mit o zauzetosti - klasična prozivka ljudi koji žive busy život. Nije problem sebi ispuniti vreme obavezama i aktivnostima, pitanje je samo da li su to prave stvari koje vas vode tamo gde želite da idete. Stvarno nije bitno mnogo raditi, bitno je pametno raditi.

Tehnologije / Trendovi

1. iPad i ljudi bez mašte - hajd, i jedan tekst o tehnološkim novinama. U suštini, ovo je prozivka ljudi koji na sprave kao što je iPad gledaju čisto sa strane tehnologije i specifikacija i kompletno maše širu sliku. iPad je revolucionarna sprava, na svoj način i to će vreme pokazati.

Tanko, čini mi se. Za utehu je to da mi je 2010. bila godina ispunjena mnogim offline aktivnostima, tako da se definitivno ne osećam kao da je to što sam malo pisao problem. Manje pisao, više živeo - to je fin napredak što se mene tiče :)

Kako god, srećna Nova Godina i jedan topao pozdrav sa Kopaonika!

Živeli!

Oglasi za posao i Twitter pretraga

Svaki put kada neko objavi activeCollab related posao na nekom od freelance portala meni u isto vreme bude i drago i popizdim:

• Drago jer se tako nešto uopšte dešava. Ljude koriste sistem, igraju se sa njim, tumbaju ga i prekrajaju... Kada se uzme u obzir količina napisanog koda koja nikada nikada nije poterana od strane korisnika, propali projekti, sajtovi i aplikacije koji nikada nisu zaživeli itd, stvarno je lepo videti da nešto na čemu si ti radio koriste ljudi (sigurno desetine, a možda čak i stotine hiljada ljudi u slučaju activeCollaba).
• Popizdim zato što mi kojekakvi retweet botovi i gluposti na dva, tri dana kompletno zagade Twitter pretragu. Sve što vidim su retweeti sa likovima ka kojekakvim agregatorima freelance tezgi i gluposti.

No dobro, u ovom slučaju #1 > #2 pa je to samo sitnica koja malo bode oči.

Novi prostor #2

Odabrao svetlo za svoju kancelariju! Moja kancelarija je sama po sebi malo tamnija pošto je uvučena, pa treba malo jače svetlo, ali su mi se ovi reflektori sa sve scenskim gredicama baš opasno svideli:

Jedva čekam da ih vidim na plafonu!

Osveženje

Da se kratko javim. Prošlo je već dva meseca od prethodnog posta, pa da se ne brinete da mi se nešto opasno loše nije desilo na putovanju koje sam nedavno spominjao ;) Od tad se zbilo par stvari koje su mi okupirale manje više svu pažnju tokom tog vremenskog perioda. Ovo je tek pre neki dan finalizovano, ali se kotrljalo već par meseci - novi prostor za firmu. Postojeći prostor nam je već polako postao tesan, bar za način na koji ga mi koristimo (imamo veliku dnevnu sobu sa kuhinjom i trpezarijom koja otkida pola dostupnog prostora, a u njoj niko ne radi), pa smo gledali da se prebacimo u nešto komfornije.

Za razliku od dve kancelarije kroz koje je A51 rastao do sad, u ovom novom prostoru napokon imamo odrešene ruke da ga uređujemo kako hoćemo. Sreća, radost! Na slici dole je jedan od prvih nacrta, koji u suštini pokriva najgori slučaj i daje odgovor na "Koliko maksimalno ljudi može da radi u tom prostoru?" Finalni plan do koga smo došli je osetno drugačiji (definitivno nećemo trpati 9 ljudi u jednu prostoriju), ali o tome ću detaljnije pisati kasnije, kako radovi budu napredovali.

Jedna od prvih, radnih verzija

Jedna od stvari koja je takođe zaživela posle dosta krčkanja je i activeCollab Timer, naša prva desktop aplikacija. U pitanju je program koji smo ponudili besplatno, kako bismo olakšali korisnicima praćenje vremena. Čak ga i sami koristimo već par nedelja i na osnovu dosadašnjeg iskustva topolo preporučujem: pratite kako trošite vreme, otvara oči.

Windows + Mac

activeCollab 3 polako dobija svoju finalnu formu. Nova tema (i interfejs) se simbolično zove Evolution i stvarno je cela priča evolucija na osnovu svega onoga što smo u prethodne tri godine naučili, kako sa interfejs strane, tako i što se mogućnosti tiče. Sada već nismo u prilici da sebi dozvolimo loš i nestabilan release, tako da ova "evolucija" baš traje. No dobro, sve što valja zahteva vreme, a brzanjem bismo samo izbacili nešto osrednje.

Biće uskoro i screenshoti, bez brige

Dalje, putovanje koje sam pominjao, a o kome nisam hteo da detaljišem, da ga ne ureknem, je bila moja tronedeljna poseta Nepalu i Himalajima. Put je počeo kratkom posetom Istanbulu odakle sam dalje leteo za Kathmandu. Tri nedelje provedene u Nepalu su se sastojale od dvonedeljnog treka Sagarmatha nacionalnim parkom, sa jednim usponom na 6000+ metara vrh (Island Peak, 6189m), a ostatak vremena smo proveli u glavnom gradu, u obilascima, nabavci opreme, kupovini suvenira i svim ostalim sporednim aktivnostima.

Stvarno bi mi trebalo mnogo i vremena i prostora da opišem detalje celog put, za šta sada nemam vremena. Do tad, dve teaser fotografije:

Naš kamp, 5200m, pred uspon

Izlazak sunca na dan uspona, 6000m

Bile je tu još svašta nečeg drugog, ali ovo su neke od najznačnijih stvari koje su se desile u prethodna dva meseca. Detaljnije o svemu u budućim postovima.

Putovanja - Čemu sve to?

Nekada u polušali pomenem da je Pandorina kutija otvorena sa mojim prvim godišnjim odmorom prošle godine. Ako se izuzme Hrvatska, koju gotovo da i ne smatram stranom zemljom, pre toga ni jednom nisam išao za inostranstvo. Međutim... Kada sve saberem, od tog puta za Egipat do danas, za nešto sitno preko godinu dana, bio sam cela 3 meseca kojekuda po inostranstvu - od Italije i Grčke (auto-stop i kampovanje), plus 8 ili 9 zemalja po Bliskom Istoku i jugoistočnoj Aziji (backpacking). Kako se novo putovanje približava (ako sve bude kako treba, trebalo bi da letim 2. oktobra), tako se polako prebacujem u taj režim - prave se fotokopije pasoša, rešava putno zdravstveno osiguranje, štampaju rezervacije, pere i slaže oprema koju već imam, a nabavlja nova, koja nedostaje i sve po redu. Za razliku od prvih putovanja, stvari sada teku rutinski. Kao da ne idem ja na put, već nekom drugom pomažem da se spremi, pa kad završim mogu da nastavim sa svojim obavezama.

Zanimljiva putovanja obogaćuju i menjaju čoveka, a što uvrnutije zvuče "na papiru", to je šansa da se iz njih više dobije veća. Provereno! Putovanje je prilika da se izađe iz komfora svakodnevice, proba nešto novo, uradi nešto zanimljivo, upoznaju neki novi i drugačiji ljudi, dožive nove uspomene, kako lepe tako i neprijatne, prošire vidici i razbiju predrasude.

Još uvek se sećam blagog grča koji se mogao videti na licu dve devojke iz Švajcarske koje smo pokupili u Kolombu. Em su se devojke prvi put odlučile na sličan put, em su se posle Švajcarske (koja funkcioniše kao sat), odjednom obrele u ludilu železničke stanice glavnog grada Šri Lanke, pa odmah zatim u trećoj klasi voza koji ide na 2 metra od obale okeana za Gale (seća se neko Queen of the Sea nesreće? to je taj voz), pa onda sa voza pravo u bajai da se juri smeštaj koji smo našli tek kroz 4 sata, u drugom gradiću... Već sutradan su bile "k'o velike" - sa rupijama računale kao sa francima, znale gde je dobra klopa i šta valja, počele da se cenjkaju kada primete da ih deru i sve po redu.

Takve stvari se pamti ceo život, ali se ne doživljava na trosedu ispred televizora ili na plaži u Budvi, koju overavate od kada znate za sebe. Dovoljno mi je da se setim takvih momenata i da mi je savršeno jasno zašto sada pakujem backpack iako cela stvar i dalje zvuči suludo. Odgovor na "Čemu sve to?" ću imati kada se vratim i kada se utisci slegnu, kao što sam ga dobio tek 3, 4 meseca posle puta po Aziji.

PS: Evo je jedna slika koju sam napravio u Vatikanu, pre koji mesec. Put na koji sada idem nimalo ne liči na tu posetu Rimu, a to je upravo ono što ga čini tako zanimljivim. Kada se vratim, pišem o detaljima i utiscima, a sada jezik za zube, da ne ureknem ;)

5 stvari, revisited

U jednom momentu tokom 2006. sam prestao da blogujem na par meseci, pa sam opet počeo tekstom 5 stvari koje (možda) niste znali o meni. Tih 5 stvari se ukratko svodilo na sledeće:

1. Ne vozim.
2. Ne plivam.
3. Ne obraćam pažnju na tekstove pesama.
4. Nisam bio u inostranstvu.
5. Smatram da je "skromnost vrlina samo kada nemaš ni jednu drugu".

Prošle su neke tri i po godine od tada i promenilo se svih 5 tačaka, većina u zadnjih godinu dana:

1. Vozim i obožavam svaki sekund proveden na putu. Još je sve dosta sveže, ali sam fasciniran mogućnostima koje su mi se bukvalno preko noći otvorile. A tek sama sprava...
2. Sumnjam da ću osvojiti zlato u plivanju na Olimpijadi, ali se sad bar osećam fino i komforno u vodi. Sledeće godine opet malo na Kiklade, pa da uz vodu ukombinujem i neki vetar ;)
3. Tekstovi i značenje pesama su mi postali podjednako bitni kao i sama muzika i atmosfera koju ista pravi. Neke drage pesme su dobile kompletno novu dimenziju kada sam im preslušao u kompletu i saznao značenje (Carry On My Wayward Son na primer).
4. U zadnjih godinu dana sam bio blizu 4 meseca po inostranstvu - od Grčke i Italije, preko Sirije i Jordana, do Šri Lanke i Indonezije, sa još par država uz put (Vijetnam, Tajland, Malezija itd).
5. Skromnost je vrlina velikih ljudi. Uz malo uspeha i novca, stvarno je lako biti arogantni drkadžija. Ono što nije lako je okružiti se ljudima koji te vole i poštuju, bez da to rade zato što te se boje ili na neki način imaju koristi od tebe. Priča za poseban post...

Stvarno nisam imao plan da koristim stari post kao anti-listu. Nisam toliko sistematičan! Jednostavno se desilo da sam danas pogledao neki matori tekst sa linkom na njega i skontao da se baš svih pet stvari promenilo od kada je post napisan.

JBG, sad mi treba nova lista!

I Could Really Use a Wish Right Now

Dok smo kampovali u Grčkoj, prijatelj mi je preporučio da pogledam Long Way Round. U pitanju je lepo dokumentovana avantura (put oko sveta na motoru) koju mnogi priželjkuju, ali za koju retki imaju petlju da je ostvare. No, da ne odlutam na tu stranu o avanturama, mnogima i retkima, ima vremena za te priče... U jednoj od epizoda s početka, dok su još uvek u Evropi, Ewan i Charley obilaze neku crkvu, šta već, gde se u fontanu baca novčić za želju. Tipično turistička stvar, ali me zainteresovao Ewanov komentar (parafraziram):

Nije li tipično za zapadne kulture da kupujemo želje novcem? Kao da će novčić pomoći u njenom ostvarenju...

Evo ga jedan ekstreman primer. Grad Rim izvuče svaki dan oko 3000 EUR iz fontane Di Trevi, a taj novac se dalje koristi u dobrotvorne svrhe. To je baš dosta želja!

Po legendi, ko baci novčić u Di Trevi sigurno će se vratiti u Rim. Lepa želja! Ko ne bi voleo da se vraća iznova i iznova Večnom Gradu?

Čak i ja, koji postajem sve ciničniji kako vreme prolazi, sam bacio par novčića, za sebe i za prijatelje. Ostao sam tanak jedan obrok u nekom fast food restoranu, ali ko ga šiša - ako bar neko od ekipe ode do Rima, biće to money well spent. U najgorem slučaju, donirao sam 5, 6 EUR dobrotvornim organizacijama, što samo po sebi i nije loše.

Logički gledano, nema previše smisla bacati novac u fontanu, bunar, šta već, zarad želje. Jednostavno nema. Ali, taj ritual je tipično ljudski, pa ako ga već ljudi toliko praktikuju, što ne izvući maksimum iz njega:

1. Iskoristi momenat da fino, natenane razmisliš o tome šta stvarno želiš u tom momentu. Bez brzopletog zaletanja zato što je gužva i svi se tiskaju da požele svoje želje. Polako... Danas ljudi toliko brzo žive da jednostavno ne znaju šta stvarno žele.
2. Zapamti želju i baci novčić.
3. Zasuči jebene rukave i, ako ti je stvarno stalo do toga, radi na tome šta god da si sebi zacrtao. Većina uglavnom preskoči ovaj korak.

PS: Cela ova priča o željama mi je često padale na pamet zbog refrena Airplanes koju sam baš dosta slušao u zadnje vreme. Toliko o zagriženom ljubitelju ekstremnog metala...

Mind your Business

Ako ćemo iskreno, poruku koja je trenutno na US dolaru je pregazilo vreme: "In God we Trust" je previše jednostrano i religijski obojeno da bi opisalo promene kroz koje je ceo svet, ne samo Amerika, prošao u zadnjih pola veka, vek.

Cela poruka Fugio centa iz 1787. godine je nešto što bi, po mom mišljenju, danas mnogo bolje leglo, a da se ne izmišlja topla voda.

Kovanicu je navodno dizajnirao niko drugi do Benjamin Franklin, i na njoj postoje dve poruke: "Vreme leti" u vidu rebusa (Fugio, "Ja letim" i sunčani sat) i "Mind your business". Iako se ne zna da li je autor poruke namenio poslovnim ljudima tog vremena ("Pazi na svoj posao") ili svim građanima ("Gledaj svoja posla"), obe su univerzalne i aktuelne i dan danas, možda više nego ranije.

Danas je lakše nego ikada izneti svoje mišljenje, imati publiku i pratiti šta ljudi oko tebe misle i rade. Super je to, ali mi pomalo i idu na živce social ovo, optimized ono, trgovina "fanovima" i slične fore. Sve zajedno je jedna velika, bučna gomila publike, opinion makera, eksperata koji prodaju ovo i ono, firmi koje bi to htele da ekspolatišu itd.

Kada o svemu tome počnem da razmišljam, sve ima smisla i sve se nekako normalno razvija (ka čemu mogu samo da probam da naslutim, ali ne znam), ali je opet sve to samo jedan veliki džumbus, a protiv džumbusa može samo jednostavnost: ćuti i uživaj, gledaj svoja posla i ne dozvoli da ti vreme uludo odlazi na gluposti. Važi i danas kao što je važilo i pre 250 godina i odmah mi sve nekako dođe lakše...

Više detalja: Fugio cent na Wikipediji. Prvi put sam se sreo sa njim u knjizi Empire of Wealth: The Epic History of American Economic Power.

Mit o zauzetosti

Tekst The Cult of Busy kao temu uzima zauzetost i potrebu da se non-stop imaju neke obaveze, ljudi sa kojima se treba sastati, projekti koje treba završiti, papire koje treba izoveravati itd.

Kroz tekst se provlači i priča o tome kako imamo iskrivljenu sliku o zauzetim ljudima ili ljudima koji rade mnogo - zauzeti ljudi su bitniji, uspešniji, postižu više sa svojim životima, šta već. A to je daleko od pravila - mnogi uspešni ljudi jesu pritisnuti obavezama, ali nisu svi zauzeti ljudi uspešni. Možda su samo spori u radu ili nemaju dovoljno iskustva ili ne umeju da odvoje bitno od nebitno pa troše sati na gluposti ili...

Suština je da majstor nije onaj koji radi mnogo, već onaj koji postiže mnogo. Bitni su rezultati, a ne koliko si vremena slomio da bi ih postigao (ili ne bi, mnogi napori koje ulažemo na kraju i ne urode plodom).

Što se stila života tiče, posebno mi se sviđa ovaj detalj:

It’s the ability to pause, to reflect, and relax, to let the mind wander, that’s perhaps the true sign of time mastery, for when the mind returns it’s often sharper and more efficient, but most important perhaps, happier than it was before.

Ako ništa, evo je bar tema za razmišljanje: burnout nije za pohvalu, već signal da nešto nije u redu sa onim na čemu radiš i kako to radiš.

Sve je stvar perspektive

Jutros čitam neke diskusije na forumu poznate GTD aplikacije za Mac i naletim na diskusije gde se korisnici žale na sporost tima koji razvija aplikaciju i na to što neke od osnovnih mogućnosti koje su odavno najavljene još nisu ubačene.

Jedna od mogućnosti koju najviše traže za iPhone verziju aplikacije je sinhronizacija koja ne zahteva WiFi, već može da koristi dostupnu mobilnu mrežu. U svoj toj drami gde razočarani korisnici najvaljuju da će se prebaciti na konkurentske aplikacije, kritikuju tim za odstustvo kvalitetne komunikacije i predanosti i sve što ide uz to, naletim na sledeći komentar:

I don't even sync 2-3 times a day. I sync every morning before I go to work. That's it. Works fine for me. Is my list a bit crowded with done items by the end of the day? Yes, but I have lived with more difficult problems in my day, like when that guy on the beach in Mexico started shooting at me. Somehow, a cluttered todo list doesn't compare! :)

Sve je stvar perspektive. Sa stresom i dramom je lako izaći na kraj kada se stvari stave na svoje mesto, u skladu sa svojom stvarnom važnošću. Sitnice utiču na kvalitet života, ali nisu vredne da se opterećujemo njima ili nekome zagorčavamo život zbog njih.

Naravno, ovo nije opravdanje za predug release cycle i neispunjena obećanja, ali neke stvari jednostavno treba imati na umu kada počnemo da dramimo oko gluposti.

Learning by doing: Photoshop panorama

Danas mi je stigao stativ i glava, pa sam izašao na terasu malo da se igram. Na IV spratu, iznad malog parka, terasa ima i koliko toliko zanimljiv pogled. U poređenju sa terasom u stanu koja gleda na naše dvorište, plus dvorišta nekih starih zgrada u Železničkoj, terasa u kancelariji je pravi vidikovac.

Od ranije sam znao da je Photoshop jako dobar što se krpljenja više slika u jednu tiče, ali tek danas sam video koliko je cela stvar jednostavna i kakve rezultate daje. Evo ih koraci kako može jednostavno da se napravi jedna panorama, čisto da pribeležim da sam ne zaboravim pošto sumnjam da ću ih praviti često.

1. Izašao na terasu, namontirao aparat na stativ i ufotkao par fotografija pomerajući fotoaparat oko vertikalne ose.

2. Skinem fotke sa aparata na komp i složim ih u jedan folder:

3. Uvezem fotke u Photoshop kao jedan fajl, gde je svaka fotka na zasebnom sloju. Photoshop već ima skript za to: File > Scripts > Load Files into Stack. Ovaj alat čak ima i Attempt to Automatically Align Source Images opciju koja štedi korak #4 kada je otkačena.

4. U Layers panelu selektujem sve slojeve sa slikama i odaberem Edit > Auto-Align Layers... opciju.

Auto opcija radi sasvim lepo i nakon OK dobijemo nešto ovakvo:

Ovde će ekipa videti grešku koju sam napravio... Kada se fotkaju fotke, treba preći u manualni mod (duh!) Ovo je ipak bila samo igranje, a na greškama se uči. Uz to, napolju je sad i mrak i previše hladno da jurim novi set fotografija :)

5. Posle "raspoređivanja" slojeva, odaberem Edit > Auto-Balance Layers kako bi Photoshop izjednačio i uskladio odabrane slojeve. Posle ovoga samo ostaje da se iseče panorama pomoću Crop alata.

Spojena i isečena panorama, bez ikakvih dodatnih dorada izgleda ovako:

Čudo su ovi današnji alati... Tehnički ti skoro ne puštaju da pogrešiš. Za lepu fotografiju je ipak potrebno nešto više od tehnike i alata, ali to je skroz druga priča.

Facebook + Blog + Fotke

Pre nego što ću poći na put krajem oktobra, aktivirao sam svoj prašnjavi i zaboravljeni Facebook nalog kako bih imao gde da kačim fotke i lakše ostanem u kontaktu sa ljudima kući. Danas manje više svi imaju Facebook i na njemu je lakše i jeftinije komunicirati sa ljudima nego bilo kojim drugim alatom (cena postane bitna u inostranstvu). Umesto da žoglirate SMS-om, Skypeom, emailom, Flickrom i čime sve ne, manje više svi koji vam trebaju su na Facebooku, ili imaju nekog preko koga lako možete poslati poruku, sliku, šta već.

O tome da li je Facebook zla korporacija kojoj je samo stalo do vaših podataka ili ne možemo nadugačko i naširoko, ali da uspevaju da na internet privuku ljude koji ga ranije i nisu baš previše koristili, za to im treba skinuti kapu.

Ono što mi se u celoj priči nije baš previše svidelo je što je ovaj blog ostao pomalo zapostavljen. Kada naletim na nešto zanimljivo, okačim na FB, ono što mi je u trenutku na pameti šaljem kao status, a i fotke, kojih se nakupilo u zadnjih par meseci, takođe tamo postavljam. To mi (za sada) ima smisla pošto na FB ima stvarno dosta ljudi do kojih mi je stalo, a koji nikada neće čitati ovaj blog ili me pratiti na twitteru ili na Flickru.

Rešenje je do određene mere spojiti jedno i drugo. Jedna od mogućnosti je da iz Facebooka izvučem stvari koje mislim da su zanimljive, i okačim ih ovde. Facebook ima API, ovaj blog je pod mojom potpunom kontrolom, a uz to vozi WordPress pa već postoji sila gotovih dodataka.

Tako sam danas lepo uzeo i podesio Fotobook, zanimljiv i stabilan plugin koji iz jednog ili više FB naloga izvlači albume sa slikama i slaže ih u stranice bloga. Iako mi je za sitnija peglanja trebao koji sat, sve se jako lako namešta i radi kako treba. Još treba da upeglam par stvarčica, ali za sada mi je skroz OK kako izgleda - pošto do danas nije bilo nikakvih albuma na blogu, ovo je definitivno napredak.

I tako... Ko do sada nije video fotke sa puta, evo ih na sajtu, a za komentare i tagovane aktere, ipak ćete morati na FB... Za sada :)

Godišnji odmor leti?

U par navrata tokom našeg puta po arapskim zemljama i Severoistočnoj Aziji mi je palo na pamet kako je pomalo čudna stvar da ljudi iz Srbije idu leti na odmore. Donekle je apsurdno to da je tada lepo vreme i u Srbiji i da ne dobijaju ništa posebno time što idu u Grčku, Hrvatsku ili Bugarsku. Zašto trošiti veliko parče godišnjeg odmora na odlazak na more kada jedan ili dva produžena vikenda mogu super da posluže za punjenje baterija. Opcija za te kratke "izlete" ima mnogo: odlazak na neku od naših planina ili banja, poseta prijateljima na selu, komšiluku (Hrvatska, Bosna itd), neki rafting i slično.

I onda, kada zazimi i upekne minus, uzme se godišnji odmor i poveže sa novogodišnjim praznicima, pa pravac neki tropski raj:

Zalazak Sunca, Hikkaduwa, Sri Lanka. 25. decembar 2009.

Na Šri Lanku se recimo može leteti za oko 300 eura iz Istanbula (povratna karta) kada se karte nabave na vreme, ne treba nikakva viza (pečat u pasoš kada sletite i to je to), a dvokrevetna soba košta manje od 20 dolara dnevno u mestu kao što je Ikaduva. Ljudi koji umeju da se cenjkaju mogu i osetno bolje proći što se smeštaja tiče, samo se ne treba stideti i tražiti dobar deal.

Šri Lanku sam uzeo samo kao primer. Tu su i Tajland i Indonezija i Kambodža i Laos i mnoge druge zemlje u kojima se čovek može jako lepo provesti, uživati u lepom vremenu, plažama, rekama, novoj kulturi, kuhinji i aktivnostima, društvu lokalaca i turista i sve što ide uz to, za isti novac koji ljudi potroše kada odu na dve nedelje u Grčku na primer.

Da ne dođe do zabune, i meni je cela ova ideja nova. Zahvaljujući dvomesečnom putu na kome sam bio imao sam prilike da iz prve ruke vidim neke od navedenih zemalja, vidim cene smeštaja i hrane, raznih izleta i aktivnosti. Kada se uporede cene u Grčkoj, Hrvatskoj ili Crnoj Gori, ove zemlje su jeftinije što kompenzuje cenu dolaska do njih, a iskustva i osećaj je potpuno nov i drugačiji. Neke to možda malo i straši, ali apsolutno preporučujem svima koji imaju bar malo avanturističkog duha (ne treba mnogo za većinu destinacija).

Da ne počinjem o tome koliko predrasuda jedan ovakav put ruši i za koja si iskustva bogatiji kada se vratiš...

Putnik dužnik

Danas nam je zadnji dan u Indoneziji tako da se put polako privodi kraju. Još su nam ostale neke stvari nasitno: koji dan na Šri Lanci i po jedno popodne u Singapuru i Dubaiju. A prošli smo dosta: Bugarsku, Tursku, Siriju, Jordan, Maleziju, Vijetnam, Tajland i Indoneziju. To je stvarno dosta država za period od nešto manje od dva meseca.

Nevesta, Umayyad džamija, Damask

Lepota kod takvog brzopoteznog putovanja je što za kratko vreme vidiš dosta mesta, ali je loša stvar što nigde ne ostaneš dovoljno digo da bi video bilo šta više od par bitnijih znamenitosti. Nekada treba i da odmoriš i napuniš baterije, pa onda ostane gorak ukus jer si "straćio" vreme na neki tropski raj, a mogao si da odeš na Krakatau, Komodo ili Borobudur.

Poznati pogled na Riznicu, Petra, Jordan

Naravno, ništa od tog vremena nije protraćeno jer je sve to deo puta. Kako se put polako privodi kraju, drago mi je da sam obišao tolika mesta, ali i znam da sam ostao "dužan" zemljama koje su mi se svidele. Sirija sama po sebi nije ostavila previše jak utisak na mene (ako izuzmem Umayyad džamiju, jedno od najsvetijih mesta na planeti), ali mi je zato Indonezija baš prirasla srcu zbog svoje raznovrsnosti i bogatstva, Vijetnamu sam dužan bar dva meseca kako bih natenane obišao jug i sam sever zemlje, Tajland smo samo zagrebali po površini, a od Malezije nismo ni M videli (par dana u Kuala Lumpur skoro da se i ne računa jer je zemlja skroz drugačija od onoga što se u KL može videti).

Detalj iz Muzeja Pismenosti, Hanoi, Vijetnam

Daleko od toga da mi je bilo šta žao, čak ovakvo putovanje vidim i kao veliku prednost. Uvek imam drugi osećaj kada posećujem mesto na kome sam već bio. Stvari su poznate, bude se uspomene, a sa mestom i ljudima imam mnogo prisniji odnos. Svaku od ovih zemalja u budućnosti mogu da posetim sa prijateljima i doživim je na skroz drugi način, a, kad sam već tu, obiđem i neke stvari koje sam propustio prošli put.

I za kraj još par zanimljivih fotkica koje sam na brzinu našao (tek treba da izvučem best of kolekciju):

Tropski raj, Koh Phangan, Tajland

Pogled na selo sa visećeg mosta, Bukit Lawang, Indonezija

Detalj iz Velike Palate, Bangkok, Tajland