Inkrementalni pristup razvoju desktop operativnog sistema:
That mindset and development schedule — “What can we do to make this nicer by next year?” — may well be the most important thing from iOS that Apple has taken back to the Mac.
from Daring Fireball.
U zadnjih par dana smo radili na uprošćavanju izgleda email obaveštenja koja activeCollab šalje korisnicima. Kroz par kratkih dizajn iteracija smo došli do onoga što nam se sviđa i na meni je bilo da dogovoreni dizajn prekodiram.
Meni se ovaj dizajn svideo jer jasno naglašava akciju, nije grafički težak i može brzo da se prolazi kroz niz obeveštanje i vide bitne informacije. Vrlo brzo sam iskodirao verziju koju Gmail i Sparrow korektno prikazuju, ali problemi su krenuli onog momenta kada sam upalio Outlook i pogledao kako se stvari u njemu vide.
Ukratko: "Mikrosofte, koji k???" Znao sam da Outlook ima slabu rendaljku koju deli sa ostalim alatima u Office paketu, ali nisam bio svestan da ću morati da se vraćam u 1998. Čak je i IE6 miljama ispred rendering endžina koji Outlook 2010 ima u sebi. Posle par sati frustracije i eksperimentisanja, došao sam do nečega što koliko toliko liči na originalni dizajn i stao kada je prosta funkcionalnost postignuta. Od mene toliko… Finese će dobiti fini klijenti, a Outlook dobija tek toliko upeglan dizajn da se ne raspada.
I tu dolazimo do jednog zanimljivog momenta, do koga je doveo proces kompletno poguban po sam Microsoft: Microsoft platforma prestaje biti bitna u očima mnogih developera! Kompanija ima mnogo korisnika, ali već godinama gubi grupu ljudi koju bih opisao kao vrh koplja - opinion-makere, programere i dizajnere koji prave zanimljive aplikacije i proizvode, tech novinare… Ti ljudi više ne koriste Microsoftove proizvode, na konferencije za štampu koje organizuje Microsoft dolaze sa Mac laptopima ili iPadima, testiraju za Windows na kraju, kada razmišljaju o nekoj inovaciji, retko kao polaznu tačku uzimaju Microsoft platformu itd.
Nesumnjivo je da je Microsoft previše velik da bi propao i može sasvim lepo da živi u svom "malom mehuru" godinama, možda čak i decenijama, bez većih problema. Međutim, to je put umiruće platforme. Vrh koplja je okrenut na drugu stranu i samo je pitanje vremena kada će za sobom povući i dobar deo ostalih korisnika.
Odnedavno A51 pruža i konsultacije preko telefona, tako da moj help desk potpis izgleda ovako:
--
Regards,Ilija S.
activeCollab SupportGeneral and Pre-Sale Questions: 1-888-422-6260 (toll-free)
Technical Support: support@activecollab.com
Supper happy zbog toga.
The business redemption clock, a concept by Christopher Escher, via Rebuilding RIM by Michael Mace:
Chris said that the process of rehabilitating a company's image was like moving the hands of a clock. Having a great image was at 12:00. A company's image could stay in that position for a long time as long as it didn't have too much bad news. But if bad news built up, the hands eventually slipped over to the 3:00 position, which meant you were perceived to be a troubled company.
Chris said companies always want to force the hands to go backwards to 12, because they want to get past the pain. But his insight was that you can never do that. First you have to acknowledge the problem (3 pm), articulate your plan (6 pm), and then show that you're making progress at fixing it (9 pm). I think Chris had some other stages in there, but you get the general idea. Only after you had taken all of the intermediate steps, and posted improved financials as a result, would people believe that you had actually earned your redemption and returned to stability at 12.
Korak prvi: identifikuj problem
Korak drugi: predstavi plan za njegovo rešenje
Korak treći: onda i nešto stvarno u radi po tom pitanju.
Problem:
There is a downside to acknowledging the problem: you make it worse.
Kada traže novu funkcionalnost, tipično za korisnike je da predlažu rešenje, bez da detaljno iznesu sam problem. Na primer, korisnik će pre tražiti:
Mi bismo želeli da activeCollab podržava Markdown
umesto:
Sistem za unos teksta je dosta kabast u trenutnoj verziji vašeg softvera. Mi bismo želeli da možemo brzo i jednostavno da pišemo, bez da klikćemo na opcije u toolbaru. Takođe, jako su nam bitne liste, tabele i brzo ubacivanje linkova i slika
Možda malo čudan primer, ali je prilično dobar kao prikaz jedne stvari: rešenje koje korisnici traže nije nužno ono što stvarno i žele. U ovom konkretnom slučaju, rešenje možda nije sam Markdown (iako tako verovatno deluje nekom ko ima dosta iskustva sa istim), već pomeriti granice koliko dobro može vizuelni editor da se upegla i integriše.
U suštini, ovo stvarno nije problem ukoliko ne slušate slepo korisnike. Zahteve i predloge ne treba uzimati zdravo za gotovo, već treba naći problem koji bi taj zahtev rešio. U velikom broju slučajeva, sam problem može biti rešen na mnogo elegantniji i jednostavniji način od zatraženog rešenja i stvarno bi bilo šteta to propustiti samo zato što od drveća nismo uspeli da vidimo šumu.
Penelope Trunk, u članku prepunom fotografija prasića kaže:
Someone who tells you about how great they are and how they have already figured everything out—those are people with a low sense of wellbeing because they are too invested in looking like their life is in order. They can’t do anything difficult because they don’t want to fail in front of you.
But failing in front of you is a sign that the person is living the kind of life you’d like to live – one where every day you wake up and struggle to do something difficult. That you have not done before.
Ovo je dosta blizu stava koji već neko vreme imam formulisan kao: "Uvek biraj učenje", a koji se odnosi na svesno biranje one opcije koja će mi omogućiti da najviše naučim iz niza ponuđenih opcija. Ta opcija je obično dosta teža od ostalih, ali ono što poneseš iz celog iskustva je mnogo vrednije na duže staze nego odabir brzog i lakog rešenja.
Takav pristup može biti i lična, ali i poslovna filozofija. Kada kao firma odlučuješ šta ćeš i kako, jedno od zgodnih pitanja je: "Šta ćemo naučiti iz ovoga?" Platiti stručnjaka da reši problem je često najbolje rešenje (kao npr konfiguraisanje telefonske centrale koje sada radimo) pošto u poslu treba imati fokus, ali takođe postoje stvari koje bi bilo zgodno da se odrade na teži način, kako bi znanje koje proizađe iz toga ostalo u firmi (razvoj i održavanje našeg web frameworka npr).
Pogledajte log verzija 1password aplikacije za Mac: bar jedan release mesečno, uglavnom dva do tri, a nije Software as a Service! Svaka čast ekipi iz AgileBits, to se tako radi.
Osnovni princip se može sumirati u kratku "Bring value and bring it often" filozofiju koja je osnova svih agilnih metodologija razvoja. Najlepša stvar je što je takav razvoj ne samo dobar finansijski (gledano na duže staze), već i znatno zabavniji. Kada se pređe na brzu rotaciju verzija, razvoj postaje mnogo zanimljiviji pošto se stvari mnogo brže kreću i bivaju objavljene, a kupci zadovoljniji zato što ne moraju da čekaju mesecima na nove mogućnosti i ispravke.
Uvek sam "znao" (navodnici zato što ne treba mešati insinkt i znanje) da je baš takav pristup razvoju rešenje, ali nisam imao dve stvari:
activeCollab Manager već od sledeće nedelje ulazi u (javno dostupnu) betu, zajedno sa activeCollab 3.0.2. Posle toga ide lagano peglanje kroz brzu rotaciju novih buildova, kako samog Managera tako i activeCollaba.
One speed, one gear: Go! :)
… i dalje zahtevaju potpisan i pečatiran račun, "ako može i da nam ga smotate u kovertu i pošaljete". Onda bude muka živa kada im treba objasniti da pečatiran i potpisan račun od firme u Americi nije baš nešto što možemo da se izvede. Potpis još može i da prođe, ali kad im tražite pečat, kao da ste im tražili prst Device Marije.
Ah, da, zbilja - ovi naši traže da se softver izvozi na diskovima? Izvinjavam se Rusi, ipak ste progresivni(ji)!
Da uživam koji minut, dok je ovako:
Evo je jedna od dražih fotografija:
Napravio sam je 2008. godine, jednog vedrog januarskog dana. Tada smo tek uselili u staru kancelariju (u kojoj smo ostali dve i po godine), a koja je imala predobru terasu sa pogledom na park. Pošto je bio vedar dan, ne baš tipično zimski, uslikao sam par fotki sa terase, uključujući i ovo gradilište. Ono što nisam znao u tom momentu je da ću se kroz godinu i po dana ja useliti u tu istu zgradu, a kroz dve i po godine i firma...
Prethodni put sam o novom prostoru pričao početkom februara. Od našeg plana da se uselimo najkasnije krajem marta nije bilo ništa, tako da smo prvi radni dan u novom prostoru proveli tek krajem maja (prethodnog ponedeljka).
Cela stvar još uvek nije u potpunosti gotova i ima niz sitnih poslova da se završe, ali osnovne stvari su na mestu i sve fino funkcioniše: čist i uredan prostor, komplet opremljena kuhinja, WC, bežična mreža, radni stolovi, klimatizacija itd. Stvari kao što su video nadzor, sala za sastanke, full opremljena trpezacija i slično polako dolaze na svoje mesto, ali one su uvek bile bonus, nikako show stopper.
Meni lično nov prostor znači samostalnost i fleksibilnost (prostor je naš, pa imamo potpunu slobodu), kao i finu osnovu za dalje napredovanje, u kom god smeru da se krenemo. Predviđena za 20 sedećih radnih mesta, bez da se ljudi guraju, na dobroj lokaciji i sa sitnicama koje smo birali kako bi odgovorila našim sadašnjim i budućim potrebama, ova kancelarija je prostor u kome možemo da se opustimo, radimo i nastavimo da rastemo svojim tempom.
Uz trud da se nova kanclearija u potpunosti završi i opremi, naredni korak je activeCollab 3. Prvi preview za developere je izbačen 31. maja. Sad to sve treba upeglati u jednu finu, zaokreženu i pouzdanu celinu. Zvuči jednostavno, a u stvari je par meseci posla... Slatke muke, a o njima detaljnije u narednim nedeljama.
Jedna od stvari koja s vremena na vreme naleti je pitanje da li postoji ili zahtev da se napravi nešto što će uvoziti zadatke iz activeCollaba u Eclipse, kao Mylyn konektor ili kao potpuno nezavistan paket. Zahtev kao i svi drugi, manje popularan od nekih, ali opet dosta popularniji od nekih drugih, za neke timove nebitan, a za neke deal breaker. Definitivno tema za razmišljanje, ali tu ima jedan problem:
Lično mislim da je Eclipse kompletan promašaj, Frankenštajn napravljen od gomile otpada nabacanog na jedno mesto, tako napravljen da ne naljuti nikoga po pitanju mogućnosti, ali da te vremenom dovede do ludila i definitivno da nikada nikoga ne učini srećnim. Pogledajte samo ovaj Preferences dijalog:
Da te vidim da podesiš soft tabs iz prve, o ostatku da i ne govorim... Ne poželeti nikome!
I tu dolazimo do dileme iz naslova posta: da li svojim radom podržavati platformu na čiju pomisao vas obuzme neki čudan bes, kao da biste je obrisali iz postojanja da ikako to možete? Da li ličnim stavom i ličnim protivljenjem pucate sebi i svom proizvodu u nogu? Da li zbog ličnog stava uskratiti nešto korisno svojim korisnicima?
Po meni, projekti na kojima radimo neizbežno nose naš lični pečat, sa svim dobrim i lošim stvarima koje to nosi. To ne treba izbegavati, već prigrliti. Neka ono na čemu radimo bude oličenje našeg najboljeg Mi, pa makar to značilo izbacivanje stvari koje Mi smatramo lošim, bez obzira što ih neki ljudi traže. Naknadno izbacivanje mogućnosti je teško, tako da sve što dodamo treba da se računa i da dodaje vrednost proizvodu, jer smo Mi ti koji ćemo tu istu mogućnost morati godinama da podržavamo. Ako je Mi ne volimo i zakolutamo očima svaki put kada je neko spomene, onda je greška što smo je uopšte i dodali...
I tako A51 neće u skorijoj budućnosti raditi na Mylyn konektoru...
... dobronamernim, ali lošim savetima. Ljudi koji tvrde da je biznis plan potreban da bi se krenulio u neki posao greše:
One survey of Inc. 500 CEOs found that 60 percent had not written business plans before launching their companies. Just 12 percent had done market research.
Leigh Buchanan, How Great Entrepreneurs Think.
Kada se spremao activeCollab 1.0, imali smo samo jedan plan: završimo v1.0 do kraja leta i počnimo da prodajemo, jer sumanjam da će ćemo imati novca za bilo kakvo dalje razvlačenje. Upalilo je samo zato što smo imali realan pritisak da do određenog datuma izbacimo nešto, bilo šta, ne zato što smo imali savršen biznis plan.
A kad si jednom na tržištu, onda više nema izgovora i pretpostavki - bugovi treba da budu ispravljeni, mailovi odgovoreni, dokumentacija napisana... Tek tad kreće zabavni deo.
Our entrepreneurial motivation is not confidence, it's an insatiable desire to improve. It's not about thinking your ideas are better than everyone else's, it's about never accepting any idea as being best.
Jason Cohen, Why I feel like a fraud
Kada me je Vukašin zamolio da napišem tekst za StartHub (što još uvek nisam stigao da uradim), moj prvi komentar je bio: "OK, samo neću biti chearleadersica i neću pisati o A51 i activeCollabu!"
Nisam od onih koji vide nešto posebno uzbudljivo u "startupima", niti se palim na tekstove o investicijama, velikim exitima, osnivačima koji su uzeli milione itd. Ne znam koji je start up Google juče kupio, ne pratim TechCrunch i nemam pojma koliko je para u drugoj rundi neka random internet firma uzela.
Ceo taj startup buzz je neka luda trka, a mi u Srbiji smo posmatrači ispred malih ekrana. Umesto najbržeg kruga imamo ko je najviše para digao, umesto sudara i otkazivanja bolida imamo vesti o firmama koje su pukle, i osnivače koji otvaraju svoje srce i dušu kako bi izneli svoje viđenje zašto su njihova "čeda" propala. I onda, u jednom momentu ugasimo televizor, izađemo napolje, sednemo u auto i negde na putu nas sačeka rupa veličine omanjeg auto jer, ipak, živimo u Srbiji, a ne u Monte Karlu (tj. Silicijumskoj Dolini).
Da se razumemo, ovo nije jedan od onih "Srbija je sranje i u Srbiji ne može da se napravi uspešan IT posao" tip postova. Samo hoću da kažem da su ovde pravila igre malo drugačija. Umesto sanjarenja o investicijama i sličnim glupostima, pametnije je brinu o tome kako ćete, recimo, stranim kupcima uliti poverenje da od vas kupi softver, kako ćete rešiti problem naplate, kako ćete sve to na kraju knjižiti, da li ćete moći da ponudite affiliate program i kako itd.
Jer, to je naša realnost, a ono što Paul Graham i ostale startup chearleadersice pišu možda važi, al' ne mora. Treba biti svestan iz kog filma mi dolazimo i to iskoristiti kao prednost, a "američki san" prepustiti nekim drugim ljudima koji žive tamo negde, preko bare.
Credit: Fotografija preuzeta sa Wikipedije (dostupna pod Creative Commons Attribution/ShareAlike 3.0 licencom).
"The manager's function is not to make people work but to make it possible for people to work."
David Walker, u recenziji Peopleware knjige
Filmovi i popularna kultura, a i opšta ljudska priroda, daju kompletno pogrešnu sliku o tome šta i kako treba raditi. Uspešni ljudi koje znam i poštujem su gotovo po pravilu tiha voda, a ne flashy superstar stereotip kakav mediji serviraju.
Pre par dana sam pomenuo da se firma seli u novi prostor, mesto koje bi trebalo da nam obezbedi mir i tišinu, udobnost, a, da bude sreće i zdravlja, i prostor za rast u narednih par godina. Za razliku od dva prostora u kojima se A51 nalazio do sada, ovde napokon imamo odrešene ruke što se planiranja i opremanja tiče. Osnova prostora izgleda ovako:
Prostorije označene brojevima + WC su zajedničke:
1. Sala za sastanke. Sastanke ne držimo, ali je dobro imati jedno mesto sa velikim stolom, projektorom i tablama, gde ljudi mogu da se povuku i natenane pričaju i dogovaraju se, a da pri tome ne smetaju ostalima. Takođe, ovo je i džoker prostorija - ukoliko ikada budemo imali frku sa prostorom, ova prostorija može da primi 3 do 4 zaposlena. To nam nije cilj, ali eto, dobro je imati i taj sličaj pokriven.
2. Server soba. Mesto za mrežnu opremu, server, štampač i sav materijal koji uz to ide. Vrata se zatvaraju tako da buka i trepćuće lampice ne smetaju nikome. Budžak kakav se samo poželeti može.
3. Kuhinja. Kako broj ljudi raste, tako se i od kuhinje očekuje više. Ovde će ići frižideri sa pićem, kafemati, a i komplet kuhinjska oprema kako ljudi ne bi morali da izlaze napolje da bi jeli (svaki dan fast food nije rešenje, a gube vreme koje mogu pametnije da iskoriste).
4. Ćumez. Mesto koje će izgledom najviše podsećati na manju kantinu ili prostor za odmor, još nismo tačno definisali. U suštini, ovo je zajednički prostor koji nema prirodno svetlo (takođe i osnovni razlog zašto nije prostor za rad), tako da ćemo biti malo kreativni u pogledu osmišljavanja i opremanja ovog budžaka.
5. Telefonska soba. Pored nervoze usled jezičke barijere i vremenske razlike u odnosu na USA i Kanadu, jedan od osnovnih razloga zašto do sada nismo pružali telefonsku podršku je to što nismo imali odvojen prostor odakle bi ista mogla da se pruža. Zamislite da programirate u istoj prostoriji gde neko po ceo dan telefonira? Ja bih flipnuo posle pola sata i verovatno otišao u kafanu da radim.
Ostale prostorije su kancelarije za rad. Cilj je bio tako odabrati kako bi sve prostorije za rad imale prirodnu svetlost, kao i jednostavan pristup iz hodnika (da ne mora da se prođe kroz jednu prostoriju za rad da bi se došlo do druge).
Kako vreme i opremanje bude odmicalo, kačiću komentare i fotke, a za sada ovoliko :)
"Time spent supporting the old is time not spent building the new"
"At typical companies, “legacy” technology is something you figure out how to carry forward. At Apple, legacy technology is something you figure out how to get rid of"
John Gruber
Pogledajte ceo tekst ovde.
Normalan sistem, koji gleda sopstveni interest na duge staze bi trebalo ovako da funkcioniše:
"What we have here is stakeholder capitalism, not shareholder capitalism"
Klaas Hubner, za The Washington Post
Tekst iz koga je ovo izvučeno je o tome kako se treba posvetiti pravim vrednostima, čak i po cenu gubitka brzog profita, zarad izgradnje nečeg održivog i zdravog na duge staze, pa bacite pogled. Što se Srbije tiče, nismo mi tog kova.
It is clear to us that regardless of the number of changes we make, we see the need for more. Improvement is fun. One or two improvements uncover the need for other improvements.
John Smith, COO, Ross Controls
