RSS zero

Redak prizor:

Uticajni tviteraši...

… prestaju biti uticajni onog momenta kada prestanete da pratite Twitter. Svako je car svog mehura.

[No Subject]

U zadnje vreme mi se često dešava da šaljem email ili poruku bez naslova - jednostavno otkucam ono što imam da kažem i kliknem Send (ili Cmd + Enter). Facebook se na primer nikada ne buni kada to uradim, dok me email klijenti (GMail i Sparrow.app) smaraju sa "Da li stvarno 'oćeš ili ne?" dijalozima:

Zato sam se u jednom momentu zapitao: da li je i kada subject polje višak? Uvek je dobro malo pretresti stvari koje ljudi smatraju normalnim i podrazumevanim (vidi PS), pa mi se i samo pitanje učinilo zanimljivim.

No, situacije kada neću staviti subject:

• Poruka je sama po sebi sažete i iz nje same ne može da se izvuče još sažetiji naslov.
• Šaljem neki link, citat, šta već. Opet situacija kada je apsolutno sve što ima da se kaže u tekstu same poruke i sažetak nije potreban.
• Ćakanje sa prijateljima gde diskusija nema definisan cilj, već je prosto priča o nasumičnim temama i stvarima koje kroz priču dolaze jedna za drugom. Ranije sam tim porukama stavljao "..." subject, ali sam i to prestao da radim, pošto ne pravi nikakvu razliku.
• Poruke koje bi bolje bile kao SMS nego kao FB prouka ili email, ali je nepraktično slati SMS (primalac je u roamingu, a nema hitnosti u diskusiji) ili nemam njegov broj (npr, nemam broj nikoga od ekipe sa kojom sam bio u Nepalu, ali sam sa svima u kontaktu preko Facebooka).

Situacije kada uvek stavljam subject:

• Kada kontaktiram tehničku podršku, neku prodavnicu, raspitujem se o nekom proizvodu itd. Tada uvek stavim kratak opis onoga što me zanima ili sa čime imam problem.
• Duži mailovi koje šaljem ekipi u firmi. Doduše, u tim slučajevima sve ide kroz activeCollab, gde postavljam diskusiju ili tiket, a ljudi budu notifikovani o tome putem maila.
• Kada se dopisujem sa ljudima van firme vezano za posao (različiti dogovori oko putovanja i konferencija, prepiske vezane za nabavku opreme i sl).

Kada tako izlistam kad stavljam, a kada izostavljam naslov, zaključak se nametne sam po sebi: naslov je višak kada je sama poruka toliko kratka da ne zahteva sumiranje ili kada pričam sa prijateljima, dok je uvek tu kada je disksija iz bilo kog razloga formalna ili sa ciljem. Facebook to konta (pa ga zato "normalni" ljudi više i koriste nego mail), ali email klijenti izgleda i dalje obitavaju u sada već davnoj 1995. godini.

PS: Da ne bude da razmišljam o ovakvim stvarima čisto sporta radi i zato što u životu nemam pametnija posla; odgovor na ovo i slična pitanja direktno utiče na neke odluke vezane za dizajn aplikacija na kojima radimo. Ukoliko želite da pravite softver koji minimalno smara ljude, dobro je znati koja polja apsolutno zahtevaju vrednost, a koja možete ostaviti opcionim ili čak u potpunosti izbaciti.

Flash Needs to Go Away

Drugi Ekran (veliko D, veliko E)

Tek nedavno sam pazario svoj prvi iPhone (4. generacija, model od 32GB). Malo sam preterao sa svojim obećanjem koje sam dao kada se iPhone pojavio pre par godina, kada sam rekao da se neću zaleteti na v1 nekog proizvoda i platiti early adoptera porez.

To je bilo sad već davne 2007. godine. Od tad je iPhone napredovao i postao prilično kompetentna sprava, i što se hardvera i što se softvera tiče. Pored toga što je sprava brza, ima dosta prostora da syncam svu svoju muziku (love it!), poseduje super kameru, najlepša stvar je činjenica da je iPhone pre svega mobilan i moćan računar, na kome je telefon samo jedna od aplikacija (Phone.app).

Ranije sam imao jasnu granicu između toga šta pokrivam telefonom, a za šta mi služi računar. Npr, s jedne strane nikada nisam imao RSS reader na telefonu, dok s druge strane nikada nisam koristio računar da bih komunicirao sa većinom prijatelja (za šta uglavnom koristim SMS). Ta granica je potpuno nestala kada sam prešao na iPhone.

Tu su sve stvari koje očekujem od telefona: adresar, telefon, SMS i MMS, bluetooth integracija i budilnik, ali i "ekstenzija" svega onoga što radim kada sednem za računar: pristup sadržaju i mrežama koji pratim (Reeder i Instapaper su sjajan combo, plust nativne Facebook i Twitter aplikacije), sve moje beleške i liste (Evernote), kao i sjajan browser koji mi omogućava pristup svemu ostalom (našem help desku, forumu, kao i svom ostalom web sadržaju).

Rezultat te dostupnosti je da sada već 5 dana za redom moj RSS reader izgleda ovako, što ranije nikada nije bio slučaj:

Takođe, to što su mi sve te stvari uvek dostupne znači da mnoge stvari sada mogu da radim kada nisam za računarom. Na primer, veći deo ovog teksta je spremljen na telefonu, dok sam čekao red u banci. Za beleške i piskaranje korstim Evernote, koji je uredno sinrhonizovao kopiju na račanaru. Sad sam samo seo i prepakovao listu beleški i nabacanih rečenica. A takvih tekstića imam stvarno dosta - ideje vezane za posao koje bi se verovatno izgubile da ih nisam zapisao, zanimljivi članci i tehnike koje sam zabeležio kako ne bih kasnije morao da ih jurim, ideje i draftovi za blog postove i koješta slično.

I tako dođem i ovim tekstom pojedem sopstvene reči. Iskreno, ranije sam očekivao da će iPhone biti samo igračka, ali se ispostavilo da menja kako učim i radim na načine na koje to nisam očekivao da će raditi - time što je "Drugi Ekran", uvek dostupno proširenje svega onoga što radim za računarom. Ima to niz svojih prednosti, a to što češće proveravam Facebook i stalno kačim kojekakve gluposti ću već nekako preživeti.

RSS i redistribucija sadržaja

Stiže mi mail sa jednog od domaćih agregatora gde predstavljaju svoj servis, navode prednosti izlistavanja bloga na istom itd. Jedna od rečenica iz maila mi je zapela za oko:

Preuzimamo samo one blogove koje je web sajt postavio u RSS formatu, jer se sadržaj iz RSS-a smatra slobodnim za preuzimanje.

Ovo nije istina. Sav sadržaj je u osnovi zaštićen od kopiranja osim ako autor nije naveo da stvari stoje drugačije. To što je neko omogućio praćenje novog materijala na sajtu time što je dodao RSS feed ne čini sam sadržaj automatski dostupnim za redistribuciju - za to vam treba pismeno odobrenje autora, osim u situaciji kada uz sadržaj nije navedeno da je dostupan pod licencom koja dozvoljava redistribuciju.

Meni je lično svejedno, pošto sve što ovde napišem ide pod CC licencom koja dozvoljava redistribuciju, ali me na momenat izbaci kada se neko pravi neuk kako bi stvari išle u njegovu korist. Ukoliko se baviš redistribucijom sadržaja, razumi licenciranje istog - to ti je posao.

SEO SPAM

Već sam se navikao na mailove gde se guraju kojekakvi preparati, popusti, oprema, OEM softver i koješta još, ali u zadnje vreme su sve učestaliji mailovi koje šalju SEO agencije sa ponudama za svoje usluge. U početku sam ih, ne znajući koliko će sličnih mailova stizati, trpao u Business Inquiry kategoriju, ali od danas svi idu odmah pod SPAM.

Razlika u odnosu na ostali SPAM je što neki stvarno "odrade domaći" (tj. softver koji koriste za slanje mailova i odradi nešto korisno pre nego što ih pošalje). Na primer, pre neki dan sam primio mail u kome agencija reklamira svoje SEO usluge, a email je sadržao listu ključnih reči (izvučenu sa naše naslovne strane), kao i pozicije našeg sajta za te ključne reči. Pošto ja nikada ne obraćam pažnju na to, i iskreno ne znam kako smo stvarno pozicionirani na pretraživačima, ovaj poruka mi je donekle bila i informativna. Što se mene tiče, mogu je i svake nedelje slati :)

Kako god, nemamo nameru da sarađujemo sa SEO agencijama (ikad!), a od danas ovakve poruke markiram kao SPAM. Mislim da će našem SPAM filteru trebati koji dan i koja porukica da počne sam da konta ovakve mailove kao SPAM, a onda će me moj softver štiti od gluposti kojima me nečiji tuđi zatrpava.

Social, social, social, dark side...

Ka social delu weba stalno imam love/hate odnos. S jedne strane, razumem ga kao pojavu i ono ljudsko (tehničko na stranu, nije previše bitno) što je osnova načina na koji funkcioniše. Opet, razumem i kako firme mogu da imaju korist od social servisa i nivoa komunikacije koju mogu da imaju sa svojim budućim, trenutnim i bivšim korisnicima, potpuno besplatno. Naš twitter nalog prati 1800 ljudi, što nije za baciti kada želiš da informišeš ljude, poguraš neku promociju i slično. S druge strane, kako vreme odmiče sve manje želim da budem uvek povezan na "grid" (bilo kakav, ne samo internet), da sam super informisan, da svi znaju šta radim i šta smeram, o čemu razmišljam, gde sam bio, s kim. Taj nivo obaveštenosti i otvorenosti je upravo ono što social mreže čini onim što jeste i ako si lažnjak ili stvari radiš preko volje, to se primeti po rezultatima. Baš zbog tog stava, na primer, nemamo 8000 followera, već 1800. Jednostavno imam odbojnost ka nivou otvorenost koja je zahtevana da bi se socijalne mreže do maksimuma iskoristile, pa ih i ne koristim do masimuma, već na pola gasa.

Dokle ta odbojnost i "skini se sa mreže, živi svoj život i gledaj svoja posla" pristup idu najbolje vidim kod lomljenja oko novog telefona. Realno, iPhone je ono što najbliže odgovara mojim potrebama - u pitanju je ručni računar sa mogućnošću telefoniranja, najbolji korisnički interfejs trenutno upakovan u mobilnu spravu, postoje hiljade dobrih aplikacija za njega, lepo se sinhronizuje sa mojim računarom i aplikacijama na njemu itd. Rek'o bi čovek, sve sjajno, samo da odem da ga pazarim.

Ono zbog čega se još uvek dvoumim je upravo to što sam naveo kao prednosti. Od telefona želim SAMO sledeće:

1. Adresar i mogućnost telefoniranja, SMS i MMS
2. Bluetooth, kako bih mogao da koristim handsfree u automobilu
3. Budilnik i kalendar

eventualno kameru da mogu da uslikam nešto što mi je zanimljivo, a da ne moram da vadim veliki foto aparat. Ono što ne želim od telefona su stvari ka kojima se smartphone tržište kreće - stalan pristup social servisima i internetu, multimedia i slično, što samo po sebi ubija potrebu za spravom kao što je iPhone.

Ne želim da malo-malo proveravam Twitter, da li mi je neko nešto okačio na Wall ili poslao poruku, ko mi je komentarisao slike itd. I tu je konflikt - neko ko bi trebalo da bude naložen na moderne tehnologije i način na koji one približavaju ljude i omogućavaju im da bolje komuniciraju i rade, ima odbojnost prema istom. Tough one!

PS: Naslov je više interna fora, pošto malo malo citiramo ovaj fazon iz Family Guya u firmi.

Mind your Business

Ako ćemo iskreno, poruku koja je trenutno na US dolaru je pregazilo vreme: "In God we Trust" je previše jednostrano i religijski obojeno da bi opisalo promene kroz koje je ceo svet, ne samo Amerika, prošao u zadnjih pola veka, vek.

Cela poruka Fugio centa iz 1787. godine je nešto što bi, po mom mišljenju, danas mnogo bolje leglo, a da se ne izmišlja topla voda.

Kovanicu je navodno dizajnirao niko drugi do Benjamin Franklin, i na njoj postoje dve poruke: "Vreme leti" u vidu rebusa (Fugio, "Ja letim" i sunčani sat) i "Mind your business". Iako se ne zna da li je autor poruke namenio poslovnim ljudima tog vremena ("Pazi na svoj posao") ili svim građanima ("Gledaj svoja posla"), obe su univerzalne i aktuelne i dan danas, možda više nego ranije.

Danas je lakše nego ikada izneti svoje mišljenje, imati publiku i pratiti šta ljudi oko tebe misle i rade. Super je to, ali mi pomalo i idu na živce social ovo, optimized ono, trgovina "fanovima" i slične fore. Sve zajedno je jedna velika, bučna gomila publike, opinion makera, eksperata koji prodaju ovo i ono, firmi koje bi to htele da ekspolatišu itd.

Kada o svemu tome počnem da razmišljam, sve ima smisla i sve se nekako normalno razvija (ka čemu mogu samo da probam da naslutim, ali ne znam), ali je opet sve to samo jedan veliki džumbus, a protiv džumbusa može samo jednostavnost: ćuti i uživaj, gledaj svoja posla i ne dozvoli da ti vreme uludo odlazi na gluposti. Važi i danas kao što je važilo i pre 250 godina i odmah mi sve nekako dođe lakše...

Više detalja: Fugio cent na Wikipediji. Prvi put sam se sreo sa njim u knjizi Empire of Wealth: The Epic History of American Economic Power.

Priprema Privacy Policy stranice

Verovatno ste na gomili sajtova videli da postoje Privacy Policy stranice gde ekipa iza sajta objašnjava na koji način pristupa privatnosti posetilaca svog sajta - koje informacije skuplja, kako, za šta ih koristi i tako dalje. Takođe, velika je verovatnoća da, kao i mi, nikada niste posetili ili u celosti pročitali te dokumente pošto su uglavnom teški smor.

Lično se nikada nisam previše interesovao za samu tematiku, sve do trenutka dok nismo trebali da sednemo i sastavimo Privacy Policy za naše sajtove. Kao i za većinu stvari, ispostavilo se da i o politici privatnosti ima dosta zanimljivih stvari da se nauči. Ivana nije bila lenja, pa je sela i napisala blog post o tome za naš sajt: Writing Privacy Policy.

U tekstu je objašnjeno zašto kompanije objavljuju svoju politiku privatnosti, kao i lista pitanja na koja bi ista trebalo da odgovori pa bacite pogled ako Vas tematika zanima.

PS: Tekst je informativan i ne bi na njega trebalo gledati kao na pravni savet. Tome ipak služe advokati :)

Oprah na Twitteru

Zamislite koliko bi tek followera imala da nešto i piše :)

Viral kampanje i manipulacija sistemom

Gledam prethodni post i pade mi na pamet komentar koji je prijatelj postavio na note o tom postu na Facebooku:

haha Ilija, jel ovo neki viral experiment :)

Komentar je zezanje, naravno, ali zar smo dotle došli da na sve što je malo off, čudno, smešno i što želiš da proslediš nekim prijateljima posumnjaš da je konstruisana viral varijanta ili eksperiment? Ne govorim za primer gore pošto je samo povod za ovaj post, već uopšte na našu online svakodnevicu.

Ukoliko niste upoznati sa viralom kao pojmom, u pitanju je pojava kada se poruka prenosi kao virus gde svaka osoba u lancu "zarazi" par drugih ljudi prosleđujući im poruku. U suštini, viral je potpuno prirodna pojava - svi delimo sa prijateljima stvari koje nam se čine zanimljivim i ako se njima učine zanimljivim, oni će širiti dalje.

Vidim neki čudan pattern u situacijama kada ljudi shvate kako neka prirodna pojava ili sistem funkcionišu i na osnovu tog znanja rade kako bi izmanipulisali sistem. Evo par primera:

1. Viral marketing - kampanje pravljene kako bi se postigao viralni efekat. "Viral s predumišljajem" ubija nešto najvrednije kod ove pojave - spontanost.
2. SEO - trikovi za manipulaciju pretraživačem kako bi se doveo saobraćaj na sajt iako verovatno postoje drugi izvori sa znatno kvlaitetnijim sadržajem za zadati upit.
3. Prodaja - trikovi kako bi se došlo do prodaje, čak i u situacijama kada kupcu roba ili usluga nisu potrebni. "Neću žvaku, hoću kusur!" kao jedna od naivnijih varijanti na primer.

Iako postoje ove "ekstremne" varijante gde se smišljeno radi sa ciljem da se sistem izmanipuliše zarad lične koristi, nema ničeg lošeg u razumevanju kako nešto funkcioniše. To je osnov napretka i ugrubo ga mogu opisati ovakvim grafikonom:

Počinjemo sa time što ne razumemo pojavu. Posmatranjem uviđamo neke pravilnosti u sistemu. Na osnovu te spoznaje, unapređujemo sopstveno ponašanje kako bismo dobili bolje rezultate za isti trud. Vraćamo se na posmatranje i gledamo kako su izmene koje smo uneli deluju, pa opet učimo, optimizujemo i tako u krug. Još jedan potpuno prirodan proces koji ljudi koriste oduvek...

Između optimizacije i manipulacije nema jasne granice, ali mislim da se može povući u onom trenutku kada optimizacija više ne radi u interesu sistema. Primera radi, tako urediti prodaju da kupac na najlakši mogući način dođe do potrebnih informacija o proizvodima i pazari nešto što mu život čini lakšim je dobro, ali prodati nešto što mu ne treba koriseći neki od trgovačkih trikova nije.

Nema ništa loše u razumevanju kako stvari funkcionišu i prilagođavanju na osnovu toga znanja. Problem nastaje kada se znanje iskoristi protivno intersima sistema i/ili strana uključenih u njega. Razumevanje sistema, uključenih strana i igranje tako da se svima donosi vrednost garantuje dobre rezultate bez ikakvih trikova.

PS: Čak i ako vidite nekog da napreduje brže od vas zato što igra prljavo, znajte da to neće ići doveka i da takvo ponašanje nije održivo. Većina sistema ima ugrađene odbrambene mehanizme tako da će ta osoba ili morati da spusti loptu pre nego što bude prekasno ili će lupiti glavom u zid. Ali to je druga priča...

Najnečitaniji blog u Srbiji!

Po FeedBurner statistikama Area51 je najnečitaniji blog u Srbiji :)

Ah te tranzicije posle akvizicija...

Raspravljanje na internetu

Neko od samog početka nema ovakvih problema, neko skopča gde je problem jako brzo i nauči da ga izbegava, a nekome opet treba par godina da shvati da raspravljanje na internetu (i raspravljanje uopšte) ne vodi nigde.

Duty Calls by XKCD

Ima nešto duboko u prirodi nekih od nas što nas jednostavno tera da izguramo svoje bez obzira na cenu i uz rizik da nekog povredimo ili da ljudi koji prate diskusiju pomisle da smo najarogantnija kurčevita osoba koja je hodala planetom.

Svako misli da je u pravu i ima razloge zašto je zauzeo stav koji je zauzeo. Kada "pobedite" u diskusiji velika je verovatnoća da ste pogazili te razloge i iskustvo sagornika i na taj način ga povredili.

Internet kao medijum ne pomaže previše. Pošto se ne zahteva instant odgovor, a primarna forma komunikacije je tekst, imamo priliku da natene skrojimo svoje odgovore ne bismo li nekom tamo "pokazali". Može tu biti svega - direktnih prozivki, skrivenih strelica između redova, igre reči i mnogo čega drugog.

Kriv sam za mnoge slučajeve gde sam se upuštao u nepotrebne rasprave, traćio ljudima vreme, "peckao" druge učesnike i gurao svoje bez obzira na posledice koje je to moglo imati (a imalo je loše u niz navrata). Pripadam ovoj grupi kojoj trebaju godine da nauči da se raspravljanjem ništa ne postiže.

A sada ćete da me upucate jer ću čak i u ovakvom postu da pomenem lean. Jedna od osnovnih odlika lean pristupa je da gleda vrednost koju dajemo mušterijama. Mušterija može biti kupac, saradnik, čitalac - bilo ko ko ima dodira sa onim što vi proizvodite, pa makar to bila i poruka na forumu ili komentar na blogu.

Kada se rasprava gleda kroz vrednost koju donosi učesnicima (mušterijama) lako je videti momente kada ništa ne doprinosite, da su vaše poruke samo "isterivanje pravde" i "masaža ega". E to je momenat kada treba zgrabiti povodac i proštetati kera, oprati suđe ili uraditi nešto slično, što dalje od tastature.

PS: Početni razlog za ovaj tekst je neodoljiva potreba da okačim "Someone is wrong on the internet" sliku, ali ispade nešto više od toga što i nije tako loše. Zna li neko ko je autor da dodam credit? Ovaj primerak sam našao Google Image pretragom.

PHP.JS

Ne sećam se kada mi se zadnji put neki PHP resurs učinio dovoljno zanimljivim da bih poželeo da blogujem o njemu. No, posle dugo vremena evo ga jedan. U pitanju niz osnovnih PHP funkcija implementiranih u JavaScriptu. Ako ste radili sa JS-om i padne vam na pamet kako bi bilo super da imate strcmp() ili md5() na raspolaganju, PHP.JS nudi rešenje.

Paket sadrži 190 portovanih funkcija. Nema potrebe sve da ih koristite - ponekad je dovoljno izvući jednu funkciju i prilagoditi je svojim potrebama ili pogledati kako je neko drugi rešio problem.

Za svaku pohvalu. Hvala ekipi na trudu!

Kratko i slikovito o Web.Startu

Na ovogodišnjem Web.Startu trebalo je da držim dve prezentacije - jednu uopšteno o tome šta radimo, kako radimo i šta smo naučili razvijajući i prodajući activeCollab. To je bila the prezentacija i nadam se da se ljudima svidela. Trudio sam se da prezentacija bude otvorena i da ispričam neke stvari koje ne možete pročitati na internetu.

Druga prezentacija je trebalo da bude kratko, desetominutno predstavljanje activeCollab za vreme jedne od pauza. Genije kakav jesam uspeo sam da promašim sopstveno predavanje (nisam znao kada je i zakasnio). Talenat, šta reći...

Kako bih se koliko toliko iskupio kačim najvažniji slajd iz prezentacije:

Dragan i Maratz su se potrudili i obukli učesnike konferencije. Croportal + SuperAwesome teez na delu:

Photo by Maratz. Plus jedna Croportal solo:

Pisaću još o konferenciji kada malo dođe k sebi. Ovo je samo kratko, slikovito javljanje.

Kratko o kontakt formama

U zadnjih par dana sam poslao 2 maila vezana za posao firmama kroz kontakt forme na njihovim sajtovima. U oba slučaja sam dobio potvrdu od njihovog sistema da je poruka primljena i prosleđena gde treba.

Juhu! Ovo je stvarno bitan korak. Ako forma na vašem sajtu ne šalje ovakva "Šta se upravo desilo i šta dalje?" obaveštenja trebalo bi da ih dodate. Značajno unapređuju korisnički doživljaj jer korisniku jasno govori da je sve u redu i kako će se razgovor nastaviti.

Međutim, ono što u oba slučaja nisam dobio je tekst MOJE poruke. Nije najvažnija stvar na svetu, ali kada je priča vezana za posao voleo bih da imam celu diskusiju u logovima. Ovo je možda samo moj trip, ali mislim da ne bi bilo loše da na dnu poruke sa obaveštenjem o prispeću stoji i:

You wrote:

-- Tekst moje poruke --

Bio bi to fin detalj.

Remix kultura u epizodi "Gde su bliznakinje?!"

Kao društvo obožavamo da uzmemo nešto što već postoji, promućkamo, kombinujemo, povežemo i zakrpimo da bismo na kraju dobili nešto potpuno novo. To smo oduvek radili, a sada je cela stvar postala još dostupnija i zanimljivija zahvaljujući jednostavnosti baratanja digitalnim sadržajem i mogućnostima objavljivanja naših kreacija.

Okruženi smo remiksima i oni nam omogućavaju da neke dobro znane stvari doživimo na novi način. Evo samo par primera:

• Naše lokalne zafrkancije - Sinan of a Down i Bobo Smrade
• Refresh nekih dragih nam stvari - Pink Floyd Vs. Eric Prydz - The Wall
• Bush i Blair u duetu - Gay Bar i Endless Love

Problem je što zakon ne prati način na koji ljudi koriste sadržaj i uvek drži stranu autoru originalnog dela, čak toliko da sputava kreativnost i razvoj novog sadržaja. Od gore navedenih klipova samo remix Pink Floyd stvari je legalan jer je konsultovan autor originalnog dela i dobijeno odobrenje za kreiranje izvedenog dela.

Tehnički, ja mogu da popasem tužbu zbog ove moje kreacije (interna šala):

Niti sam konsultovao autora niti imam odobrenje ljudi na slikama da mogu da uradim šta sam uradio. Mislim da neće biti problema pošto su ljudi i s jedne i s druge strane objektiva moji prijatelji i poznanici, ali opet - kreirajući novi sadržaj od postojećeg bez dozvole i učinivši ga dostupnim na netu ja sam prekršio zakon.

Ukoliko kreirate sadržaj, u bilo kojoj formi i nemate problem da neko ko poželi može da ga iskoristi u nekom izvedenom delu koristite Creative Commons licence. Pomoću njih jasno možete naznačiti vaša prava i uslove pod kojima sadržaj može biti korišćen (attribution, non-commercial use only, share alike).

Ljudima može svašta pasti na pamet, a u budućnosti će još lakše biti naći sadržaj koji se može slobodno miksovati. Zašto ih sputavati ako imaju nešto da (po)kažu?

Možda uskoro vidite neku vašu fotku u stripu, muziku koju ste kreirali kao podlogu klipa koji promoviše probleme globalnog zagrevanja, vašu pesmu kao podlugo za odjavnu špicu serije... Pustite ljude da miksuju i uživajte u stvarima koje naprave.

PS: Ovo ne znači da apsolutno sve što napravite mora biti dostupno za remiks, ali neke stvari su ipak bolje kada su slobodne.

Pretplata na sadržaj

Evo šta ne želim: diskove po celom stanu, knjige koje skupljaju prašinu, magazine po uglovima... Ne želim policu sa knjiga koja izgleda ovako:

Ono što želim je da imam pristup muzici i filmovima kada to poželim, da mogu da čitam knjigu koja mi se čita ovog momenta bez obzira da li je imam na policama ili ne, da vesti i kvalitetni članci stižu do mene, a ne da se cimam do trafike i da ih čitam sa zakašnjenjem.

Želim da se pretplatim na izvor sadržaja i medije i da istom pristupam onda kada to poželim. Želim nešto kao Safari Library za filmove i muziku, stručne magazine, TV emisije i serije; da platim mesečno za neograničen pristup svemu na servisu i da ne moram uopšte da razmišljam o tome šta koliko košta i koliko moram da čekam da bih do toga došao.

Mislim da je to budućnost distribucije sadržaja. Uz račun za vodu dobijaćemo i račun za sadržaj i imati mu trenutan i neograničen pristup. Samo, šta onda da radim sa ovim silnim policama što imam po stanu? Čekaj, znam...

Smešak!

Prema Albertu Mehrabianu u svakodnevnoj, licem u lice komunikaciji poruke prenosite pomoću:

1. Govora tela - prenosi 55% informacija;
2. Tona glasa - prenosi 38% informacija;
3. Reči - samo 7% informacija.

Ko bi rekao, ha? Ono što je još zanimljivije je da, ako reči nisu u skladu sa tonom i govorom tela, ljudi će pre verovati govoru tela nego samim rečima. Setite se samo "Oči nikad ne lažu" i sličnih narodnih izmišljotina.

U svakodnevnim online diskusijama nedostaju komponente na koje smo navikli da prenose više od 90% informacija. Samo na osnovu nečijih reči na forumu ili u emailu ne možeš da vidiš da li se neko šali, da li je ozbiljan, potrešen, veseo i nasmejan ili kompletno u ofsajdu.

Jako je teško rečima komunicirati osećanja ili stavove (pitajte autore ljubavnih romana - oni su eksperti u tome), a s druge strane, svi znamo da je dovoljno da nekog samo pogledamo ili na kratko popričamo sa tom osobom i da nam je (skoro) sve jasno.

Tu na scenu stupaju emotikoni, pokušaji da se tekstom ili grafikom prenose informacije koje ne možemo da prenesmo rečima. Užasno su populrni i toliko raznovsni da možete provesti dosta vremena gledajući razne kolekcije, a da vas ne smore previše. Kada pogledate većinu lako možete da zanislite dosta jednostavnu situaciju gde biste govorom tela i/ili tonom preneli istu informaciju, ali postoje neki koje nije baš lako podražavati (npr ovaj: ).

Ono što mene zanima je šta se desi kada jednostavno prestanete da koristite emotikone? Kako zvuče razgovori? Kakav vi imate osećaj prema svojim rečima i kakav odgovor dobijate od druge strane? Da li ste nekada "pričali" sa nekim ko ne koristi emotikone i kako zvuči to što ta osoba piše?

To je već samo po sebi tema za jedan poseban post.