Nekada u polušali pomenem da je Pandorina kutija otvorena sa mojim prvim godišnjim odmorom prošle godine. Ako se izuzme Hrvatska, koju gotovo da i ne smatram stranom zemljom, pre toga ni jednom nisam išao za inostranstvo. Međutim... Kada sve saberem, od tog puta za Egipat do danas, za nešto sitno preko godinu dana, bio sam cela 3 meseca kojekuda po inostranstvu - od Italije i Grčke (auto-stop i kampovanje), plus 8 ili 9 zemalja po Bliskom Istoku i jugoistočnoj Aziji (backpacking). Kako se novo putovanje približava (ako sve bude kako treba, trebalo bi da letim 2. oktobra), tako se polako prebacujem u taj režim - prave se fotokopije pasoša, rešava putno zdravstveno osiguranje, štampaju rezervacije, pere i slaže oprema koju već imam, a nabavlja nova, koja nedostaje i sve po redu. Za razliku od prvih putovanja, stvari sada teku rutinski. Kao da ne idem ja na put, već nekom drugom pomažem da se spremi, pa kad završim mogu da nastavim sa svojim obavezama.
Zanimljiva putovanja obogaćuju i menjaju čoveka, a što uvrnutije zvuče "na papiru", to je šansa da se iz njih više dobije veća. Provereno! Putovanje je prilika da se izađe iz komfora svakodnevice, proba nešto novo, uradi nešto zanimljivo, upoznaju neki novi i drugačiji ljudi, dožive nove uspomene, kako lepe tako i neprijatne, prošire vidici i razbiju predrasude.
Još uvek se sećam blagog grča koji se mogao videti na licu dve devojke iz Švajcarske koje smo pokupili u Kolombu. Em su se devojke prvi put odlučile na sličan put, em su se posle Švajcarske (koja funkcioniše kao sat), odjednom obrele u ludilu železničke stanice glavnog grada Šri Lanke, pa odmah zatim u trećoj klasi voza koji ide na 2 metra od obale okeana za Gale (seća se neko Queen of the Sea nesreće? to je taj voz), pa onda sa voza pravo u bajai da se juri smeštaj koji smo našli tek kroz 4 sata, u drugom gradiću... Već sutradan su bile "k'o velike" - sa rupijama računale kao sa francima, znale gde je dobra klopa i šta valja, počele da se cenjkaju kada primete da ih deru i sve po redu.
Takve stvari se pamti ceo život, ali se ne doživljava na trosedu ispred televizora ili na plaži u Budvi, koju overavate od kada znate za sebe. Dovoljno mi je da se setim takvih momenata i da mi je savršeno jasno zašto sada pakujem backpack iako cela stvar i dalje zvuči suludo. Odgovor na "Čemu sve to?" ću imati kada se vratim i kada se utisci slegnu, kao što sam ga dobio tek 3, 4 meseca posle puta po Aziji.
PS: Evo je jedna slika koju sam napravio u Vatikanu, pre koji mesec. Put na koji sada idem nimalo ne liči na tu posetu Rimu, a to je upravo ono što ga čini tako zanimljivim. Kada se vratim, pišem o detaljima i utiscima, a sada jezik za zube, da ne ureknem ;)
