Kada me je Vukašin zamolio da napišem tekst za StartHub (što još uvek nisam stigao da uradim), moj prvi komentar je bio: "OK, samo neću biti chearleadersica i neću pisati o A51 i activeCollabu!"

Nisam od onih koji vide nešto posebno uzbudljivo u "startupima", niti se palim na tekstove o investicijama, velikim exitima, osnivačima koji su uzeli milione itd. Ne znam koji je start up Google juče kupio, ne pratim TechCrunch i nemam pojma koliko je para u drugoj rundi neka random internet firma uzela.

Ceo taj startup buzz je neka luda trka, a mi u Srbiji smo posmatrači ispred malih ekrana. Umesto najbržeg kruga imamo ko je najviše para digao, umesto sudara i otkazivanja bolida imamo vesti o firmama koje su pukle, i osnivače koji otvaraju svoje srce i dušu kako bi izneli svoje viđenje zašto su njihova "čeda" propala. I onda, u jednom momentu ugasimo televizor, izađemo napolje, sednemo u auto i negde na putu nas sačeka rupa veličine omanjeg auto jer, ipak, živimo u Srbiji, a ne u Monte Karlu (tj. Silicijumskoj Dolini).

Da se razumemo, ovo nije jedan od onih "Srbija je sranje i u Srbiji ne može da se napravi uspešan IT posao" tip postova. Samo hoću da kažem da su ovde pravila igre malo drugačija. Umesto sanjarenja o investicijama i sličnim glupostima, pametnije je brinu o tome kako ćete, recimo, stranim kupcima uliti poverenje da od vas kupi softver, kako ćete rešiti problem naplate, kako ćete sve to na kraju knjižiti, da li ćete moći da ponudite affiliate program i kako itd.

Jer, to je naša realnost, a ono što Paul Graham i ostale startup chearleadersice pišu možda važi, al' ne mora. Treba biti svestan iz kog filma mi dolazimo i to iskoristiti kao prednost, a "američki san" prepustiti nekim drugim ljudima koji žive tamo negde, preko bare.

Credit: Fotografija preuzeta sa Wikipedije (dostupna pod Creative Commons Attribution/ShareAlike 3.0 licencom).