Prema Albertu Mehrabianu u svakodnevnoj, licem u lice komunikaciji poruke prenosite pomoću:

Govora tela - prenosi 55% informacija;
Tona glasa - prenosi 38% informacija;
Reči - samo 7% informacija.

Ko bi rekao, ha? Ono što je još zanimljivije je da, ako reči nisu u skladu sa tonom i govorom tela, ljudi će pre verovati govoru tela nego samim rečima. Setite se samo "Oči nikad ne lažu" i sličnih narodnih izmišljotina.

U svakodnevnim online diskusijama nedostaju komponente na koje smo navikli da prenose više od 90% informacija. Samo na osnovu nečijih reči na forumu ili u emailu ne možeš da vidiš da li se neko šali, da li je ozbiljan, potrešen, veseo i nasmejan ili kompletno u ofsajdu.

Jako je teško rečima komunicirati osećanja ili stavove (pitajte autore ljubavnih romana - oni su eksperti u tome), a s druge strane, svi znamo da je dovoljno da nekog samo pogledamo ili na kratko popričamo sa tom osobom i da nam je (skoro) sve jasno.

Tu na scenu stupaju emotikoni, pokušaji da se tekstom ili grafikom prenose informacije koje ne možemo da prenesmo rečima. Užasno su populrni i toliko raznovsni da možete provesti dosta vremena gledajući razne kolekcije, a da vas ne smore previše. Kada pogledate većinu lako možete da zanislite dosta jednostavnu situaciju gde biste govorom tela i/ili tonom preneli istu informaciju, ali postoje neki koje nije baš lako podražavati (npr ovaj: ).

Ono što mene zanima je šta se desi kada jednostavno prestanete da koristite emotikone? Kako zvuče razgovori? Kakav vi imate osećaj prema svojim rečima i kakav odgovor dobijate od druge strane? Da li ste nekada "pričali" sa nekim ko ne koristi emotikone i kako zvuči to što ta osoba piše?

To je već samo po sebi tema za jedan poseban post.