Dešava se s vremena na vreme da dođe do zatišja. Niti ima posla niti naznaka da će ga biti u skorije vreme. Stegne se kaiš i dobro gleda kako će se utrošiti ono malo keša što je ostalo u šteku. S druge strane, postoje periodi kada se jednostavno ne diže glava od računara jer ima posla "za trojicu", a rokovi su ekstra oštri. Poslu se jedva nazire kraj, ali što se više radi on se čini daljim (bar ja često imam taj osećaj). U zadnjih dve nedelje sam u ovoj drugoj fazi. Za računarom sam bar 12 sati dnevno, uvek gledam u nešto ovakvo, a sva šetnja je do prodavnice ili do leskovačkog. Znam da to ne valja, ali drugačije ne bi išlo. Što je najveći fazon i pored takvog tempa jedna uspevam da ispratim rokove. Najviše me je zeznula selidba koja je unela rupu od 3 dana i kompletno poremetila sve planove.

No dobro, stvari polako počinju da se smiruju. Jedan projekat je završen. Sistem se sad samo nadgleda i koriguje gde treba. Divota jedna kad posao uđe u tu fazu da se samo s vremena na vreme baci pogled na statistike koje skript generiše. Ostale poslovi će me "mučiti" još neko vreme, ali o njima nekom drugom prilikom.

Poenta ovog posta? Pa... Nema je.