Sedim u subotu sa dve ortakinje. Gledamo naj-momente američke reality show scene u 2007 godini, pijemo pivo i diskutujemo o globalnom zagađenju i pravima manjina u Srbiji (ko pogodi u kom delu ove rečenice lažem ima pivo). Nekako kroz priču dođemo do toga da sam taj dan bio u kancelariji (subota) i da sutra (nedalja) treba još da odem do kancelarije da pozavršavam neke stvari koje su mi ostale. Na pitanje “Zašto radiš vikendom?” nisam imao ništa pametnije da kažem osim:
Kasnije sam malo razmislio i došao do sledećih razloga:
- Uglavnom nemam pametnija posla. Nisam od onih koji ne mogu bez ljudi, koji moraju da su u pokretu, oko kojih nešto mora da se dešava... Čak šta više, obično vikend tako namestim da dosta vremena provedem solo radeći na stvarima i igrajući se sa idejama koje mene interesuju. Te stvari su često vezane za posao. Pojednostavljeno - ne moram da radim, ali to želim.
- Volim to što radim i još uvek mi cela stvar pruža dovoljno izazova. Naravno, fokus se sada prebacio sa “napraviti nešto da radi” na “napraviti nešto izuzetno što radi i svaki dan pomerati granice”, ali to je i dalje ona dobra stara igra koju znam iz dana kada sam učio da programiram. Samo što sada živim od toga...
- Do pre neki mesec sam radio od kuće tako da još uvek nemam u glavi strogo definisanu granicu između posla i slobodnog vremena. Imam naviku da radim kada god mi se radi, kao i obrnuto - teško me je naterati da radim kada mi se ne radi.
- Radim za sebe i sve što uradim ili ne uradim se direktno oslikava na moj lični bottom line. Svaki, pa i najsitniji, feature koji dodam ili članak koji napišem na activeCollab sajtu potencijalno rezultuje u hiljadama dolara zarade na duže staze. Meni je to dovoljno motivacije.
- Dok se neki prijatelji trude da povuku jasnu granicu između posla i vremena koji mogu da posvete sebi ja još uvek ne osećam potrebu za time.
Meni dovoljno za sada. Ne kažem da se neki od mojih stavova neće promeniti u budućnosti, ali trenutno stvari stoje tako.