Crno na belo

Pratim par foruma i zajednica koje se uglavnom bave softverom kao biznisom i biznisom generalno. Među raznim diskusijama koje na njima vode često se jave ljudi sa problemima uzrokovanim nepotpisivanjem ugovora:

Nekada davno sam sa bratom krenuo u posao i on im je obećao četvrtinu firme. To nikada nije stavljeno na papir jer, pobogu, brat je u pitanju. 12 godina kasnije firma vredi desetke miliona, ali ne postoji način da dođem do svog dela jer me brat kulira. Kada god krenem sa tom pričom, on nađe način da skrene temu ili prekine razgovor...

ili:

Imao sam brutalnu ideju, ali, pošto sam prevashodno tehničar, a ne prodavac, trebao mi je neko ko će umeti to da proda. Sklopi sam dogovor sa firmom koja nije direktno na tom tržištu, ali već ima iskustva na sličnom. Ja ću prodavati preko njih i dobijati procenat. Sada, kada se cela priča uhodala i postala profitabilna niko neće da me pogleda. Svi me izbegavaju, a pošto ništa nije potpisano ne postoji pravni način da dođem do svog dela.

i tako dalje i tako dalje.

U zadnjih par meseci koliko sam aktivan u tim zajednicama stvarno sam pročitao svakakve horor priče. Zato, kada je posao u pitanju, treba se držati starog dobrog papira.

Usmeni dogovor je OK za manje stvari i sa bliskim prijateljima, ali krupnije projekte i stvari vezane za vlasništvo nipošto ne smete prepustiti rečima. Crno na belo, potpisano, pečatirano i overeno u sudu - to je jedino što radi posao i štiti sve strane u slučaju bilo kakvog spora.

Sa druge strane, čuo sam primere da postoje određene biznis kulture gde se prve stvari namerno rade bez ugovora kako bi se videlo koliko su saradnja i igrači ozbiljni. Ovo je neko pomenuo u usputnom razgovoru i ne znam koliko je istina. Deluje mi OK za male, test projekte i "opipavanje", ali za bilo šta ozbiljnije ugovor je jedino što pije vodu.