Nedavno sam čitao zanimljivu priču o tome kako neki američki proizvođači igračaka rešavaju problem slabe prodaje nakon božićnih praznika. Pošto smo konstantno izloženi američkoj kulturi dobro znamo kakva shopping mania kreće oko Božića. Tada su cifre koje industrija igračaka okreće zastrašujuće. Problem je u periodu posle Božića kada prodaja padne blizu nule i ne diže se narednih par nedelja / meseci. Kako bi izašli na kraj sa tim problemom neki proizvođači igračaka koriste sledeću šemu:

Potez 1: Kompanija počne agresivno da reklamira jednu izuzetnu igračku par nedelja pre Božića. Klinci se nalože i iznude obećanje od svojih roditelja da će je dobiti za Božić;
Potez 2: Kada dođe vreme božićne shopping groznice kompanija isporuči ograničene količine navedene igračke koja se jako brzo razgrabi. Pošto roditelji ne mogu da nađu igračku kupuju neku drugu sličnog cool faktora (i cene);
Potez 3: Par nedelja nakon Božića ponovo kreće reklamna kampanja i odjednom se pomenuta igračka opet može naći na rafovima, ovaj put u zamašnim količinama. Klinci pokupe reklamu na TV-u i onda ide "Ali obećao si!!!" priča na koju većina roditelja padne i završi sa kupovinom još jedne skupe igračke.

Osnovni razlog zašto ovo funkcioniše je obećanje i osećaj da se isto mora ispoštovati - stvar duboko ukorenjena u ljudskom društvu. Pošto je dete u pitanju nema previše mesta logici ("Kupio sam ti drugu igračku"). Ne pali jer klinac ima savršen argument: "Obećao si!". Roditelji koji drže do načina na koji obrazuju svoju decu sebi neće dozvoliti da prekrše obećanje i time daju loš primer detetu.

Šah - Mat!