Ja sam od mlađe generacije korisnika računara (prvi PC uzeo tek krajem 1998), ali se i dalje sećam dana kada su se programi, igre i fajlovi menjali na disketama. Međutim, od mene postoji niz generacija ljudi koji koriste svakodnevno računare, a u životu nisu nikada imali floppy u rukama. Jednostavno, za to nije bilo potrebe – zamenili su ih USB stikovi, prepisivi diskovi i koješta slično.
Zašto je onda floppy još uvek simbol za trajno čuvanje fajla?
Postoje milioni ljudi koji pogledaju u ovu ikonicu i onda im jednostavno nema smisla. Da ne pričamo o “klincima” koji već sa 8, 9, 10 godina počinju da čeprkaju po računarima… Da nema labele, ništa im ne bi bilo jasno.
Mada, ovo nije ni jednostavan problem. Šta treba da zameni floppy kao simbol za trajno čuvanje fajlova? Stvari su toliko mutne u zadnjim godinama (stikovi, diskovi, lokalni i globalni itd) da mi ništa pametno ne pada na pamet… 
O iPadu sam već pisao u dva navrata, ali nisam spomenuo jednu bitnu stvar:
iPad je najbolji klozetski računar u istoriji!
Ni jedan laptop ili netbook ne mogu da pariraju tom juzer ekspirijensu. To je jedna od stvari koja se teško opisuje – jednostavno se mora probati
Pre koji mesec sam pisao o tome kako iPad nije sprava za prosečnog geeka i da je to glavni razlog razočarenju koje vlada među njima što se funkcionalnosti uređeja tiče. Iz nekog čudnog razloga, neko opšte očekivanje je da je iPad zamena za računar (nekom laptop, nekom desktop, a nekima i kombinacija) što definitivno nije, bar ne danas.
U četvrtak nam je stigao jedan primerak, pa sam se malo igrao sa spravom. I dalje stojim iza toga da ovo nije sprava za prosečnog geeka, kao i da nije zamena za računar. Čak šta više, mislim da je u ovom momentu najveća mana uređaja upravo zavisnost od računara. U trenutnom stanju, iPad je dodatak (sa kojim svi hoće da se igraju btw), nipošto zamena.
Ono što je lepa stvar je što je iPad izuzetno lako pokupiti u prolazu i koristiti. U ovih prvih par dana uglavnom ga koristim kada pravim pauzu. Pokupim ga, pa surfam, gledam clipove na YouTubeu, igram igrice itd dok odmaram na kauču ili terasi. Možda grešim, ali mislim da većina ljudi kojima računari nisu stavka u životu upravo tako žele da ih koriste: neobavezno, usput i za komunikaciju i laku razonodu, a ako baš mora, onda i da skuckaju neki mail ili dokument. To je ono gde iPad stvarno blista i šije sve trenutno dostupne uređaje.
Da budem potpuno iskren: iPad je v1 proizvod i to se jasno vidi. Set mogućnosti još uvek nije dovršen i ako želite nešto iole upotrebljivo, sačekajte drugi ili treću generaciju proizvoda. To inače važi za sve novotarije, ali mislim da ste to do sada već naučili.
Kao što već rekoh, po meni najveći nedostatak je to što je zavistan od računara. Trenutno ne postoji direktan način da se prebaci saržaj sa foto aparata ili telefona na njega, 3G verzija još uvek nije dostupna, pa nema pristupa netu bez wirelessa itd. To su stvari koje će biti pokrivene u narednim verzijama uređaja, a za sada dobijate sjajnu spravicu koja leži po stanu i koju možete koristiti u trenucima razonode ili poneti sa sobom na kraći put umesto laptopa.
Kako vreme bude prolazilo, ovakvi uređaji će postati sveprisutni i to je jedan od osnovnih razloga zašto sam želeo jedan baš danas, dok još uvek geekovi odmahuju glavom i trućaju o tome kako to nikada neće poleteti.
Ako ćemo iskreno, poruku koja je trenutno na US dolaru je pregazilo vreme: “In God we Trust” je previše jednostrano i religijski obojeno da bi opisalo promene kroz koje je ceo svet, ne samo Amerika, prošao u zadnjih pola veka, vek.
Cela poruka Fugio centa iz 1787. godine je nešto što bi, po mom mišljenju, danas mnogo bolje leglo, a da se ne izmišlja topla voda.
Kovanicu je navodno dizajnirao niko drugi do Benjamin Franklin, i na njoj postoje dve poruke: “Vreme leti” u vidu rebusa (Fugio, “Ja letim” i sunčani sat) i “Mind your business”. Iako se ne zna da li je autor poruke namenio poslovnim ljudima tog vremena (“Pazi na svoj posao”) ili svim građanima (“Gledaj svoja posla”), obe su univerzalne i aktuelne i dan danas, možda više nego ranije.
Danas je lakše nego ikada izneti svoje mišljenje, imati publiku i pratiti šta ljudi oko tebe misle i rade. Super je to, ali mi pomalo i idu na živce social ovo, optimized ono, trgovina “fanovima” i slične fore. Sve zajedno je jedna velika, bučna gomila publike, opinion makera, eksperata koji prodaju ovo i ono, firmi koje bi to htele da ekspolatišu itd.
Kada o svemu tome počnem da razmišljam, sve ima smisla i sve se nekako normalno razvija (ka čemu mogu samo da probam da naslutim, ali ne znam), ali je opet sve to samo jedan veliki džumbus, a protiv džumbusa može samo jednostavnost: ćuti i uživaj, gledaj svoja posla i ne dozvoli da ti vreme uludo odlazi na gluposti. Važi i danas kao što je važilo i pre 250 godina i odmah mi sve nekako dođe lakše…
Više detalja: Fugio cent na Wikipediji. Prvi put sam se sreo sa njim u knjizi Empire of Wealth: The Epic History of American Economic Power.
Tekst The Cult of Busy kao temu uzima zauzetost i potrebu da se non-stop imaju neke obaveze, ljudi sa kojima se treba sastati, projekti koje treba završiti, papire koje treba izoveravati itd.
Kroz tekst se provlači i priča o tome kako imamo iskrivljenu sliku o zauzetim ljudima ili ljudima koji rade mnogo – zauzeti ljudi su bitniji, uspešniji, postižu više sa svojim životima, šta već. A to je daleko od pravila – mnogi uspešni ljudi jesu pritisnuti obavezama, ali nisu svi zauzeti ljudi uspešni. Možda su samo spori u radu ili nemaju dovoljno iskustva ili ne umeju da odvoje bitno od nebitno pa troše sati na gluposti ili…
Suština je da majstor nije onaj koji radi mnogo, već onaj koji postiže mnogo. Bitni su rezultati, a ne koliko si vremena slomio da bi ih postigao (ili ne bi, mnogi napori koje ulažemo na kraju i ne urode plodom).
Što se stila života tiče, posebno mi se sviđa ovaj detalj:
It’s the ability to pause, to reflect, and relax, to let the mind wander, that’s perhaps the true sign of time mastery, for when the mind returns it’s often sharper and more efficient, but most important perhaps, happier than it was before.
Ako ništa, evo je bar tema za razmišljanje: burnout nije za pohvalu, već signal da nešto nije u redu sa onim na čemu radiš i kako to radiš.
