U jednoj od epizoda s početka, dok su još uvek u Evropi, Ewan i Charley obilaze neku crkvu, šta već, gde se u fontanu baca novčić za želju. Tipično turistička stvar, ali me zainteresovao Ewanov komentar (parafraziram):

Nije li tipično za zapadne kulture da kupujemo želje novcem? Kao da će novčić pomoći u njenom ostvarenju…

Evo ga jedan ekstreman primer. Grad Rim izvuče svaki dan oko 3000 EUR iz fontane Di Trevi, a taj novac se dalje koristi u dobrotvorne svrhe. To je baš dosta želja!

Po legendi, ko baci novčić u Di Trevi sigurno će se vratiti u Rim. Lepa želja! Ko ne bi voleo da se vraća iznova i iznova Večnom Gradu?

Čak i ja, koji postajem sve ciničniji kako vreme prolazi, sam bacio par novčića, za sebe i za prijatelje. Ostao sam tanak jedan obrok u nekom fast food restoranu, ali ko ga šiša – ako bar neko od ekipe ode do Rima, biće to money well spent. U najgorem slučaju, donirao sam 5, 6 EUR dobrotvornim organizacijama, što samo po sebi i nije loše.

Logički gledano, nema previše smisla bacati novac u fontanu, bunar, šta već, zarad želje. Jednostavno nema. Ali, taj ritual je tipično ljudski, pa ako ga već ljudi toliko praktikuju, što ne izvući maksimum iz njega:

1. Iskoristi momenat da fino, natenane razmisliš o tome šta stvarno želiš u tom momentu. Bez brzopletog zaletanja zato što je gužva i svi se tiskaju da požele svoje želje. Polako… Danas ljudi toliko brzo žive da jednostavno ne znaju šta stvarno žele.
2. Zapamti želju i baci novčić.
3. Zasuči jebene rukave i, ako ti je stvarno stalo do toga, radi na tome šta god da si sebi zacrtao. Većina uglavnom preskoči ovaj korak.

PS: Cela ova priča o željama mi je često padale na pamet zbog refrena Airplanes koju sam baš dosta slušao u zadnje vreme. Toliko o zagriženom ljubitelju ekstremnog metala…

It is clear to us that regardless of the number of changes we make, we see the need for more. Improvement is fun. One or two improvements uncover the need for other improvements.

John Smith, COO, Ross Controls

[There's] a famous fault in software engineers to instinctively favour reinvention over reuse, not just because they are unfamiliar with what came before, but because they misunderstand why it came before.

Ben Ward, Understand The Web

Ovaj citat mi je pao na pamet kada sam razmišljao o emailu. Email je servis Interneta koji je toliko dugo sa nama i koji ima toliko istorije da dosta ljudi koji programiraju aplikacije koje se oslanjanju na njega ne razumeju gomilu stvari vezanih za email i povezane standarda, kao ni razloge zašto su te stvari tu i zašto rade baš na način na koji rade.

Takve stvari ja u svojoj glavi imam markirane kao “legacy”. Ukoliko je to nešto toliko pustlo korenje da je sada standard i da je gotovo nepromenljivo, prihvati i guraj bez obzira koliko shakovano sve izgledalo i koliko “bolje” može da se uradi.

Ako kupim iPad, mogu da prodam svoj laptop.

Pogrešno.

iPad je super za usputne stvari, kao na primer da na brzaka pogledate nešto na netu dok leškarite na trosedu u dnevnoj sobi, overite Tweeter i/ili Facebook, proverite mail i ukratko odgovorite itd, ali nije zamena za primarni računar, desktop ili laptop.

Jednostavno nije, a svi koji to očekuju od iPada će biti razočarani.

When asked about Android’s weak battery life at the Google Zeitgeist forum, Google co-founder Larry Page said that if anyone is not getting a full day’s worth of battery, there’s “something wrong.” Page then went on to suggest it’s probably user habits and third-party apps causing battery woes. “When there is software running in the background, that just sort of exhausts the battery quickly,” said Page.

Original. Via Daring Fireball.

Multitasking na spravama koje još uvek nemaju dovoljno snage i stamine da ga pravilno podrže je samo prost kompromis. Apple će čekati dok hardver ne sazre pre nego što omogući pravi multitasking third party aplikacijama, a ostali su izgleda spremni da žive sa tim kompromisom.

Oba pristupa su OK po meni, a korisnik sam može da glasa svojim novčanikom šta mu je prioritet.

Zašto je onda floppy još uvek simbol za trajno čuvanje fajla?

Postoje milioni ljudi koji pogledaju u ovu ikonicu i onda im jednostavno nema smisla. Da ne pričamo o “klincima” koji već sa 8, 9, 10 godina počinju da čeprkaju po računarima… Da nema labele, ništa im ne bi bilo jasno.

Mada, ovo nije ni jednostavan problem. Šta treba da zameni floppy kao simbol za trajno čuvanje fajlova? Stvari su toliko mutne u zadnjim godinama (stikovi, diskovi, lokalni i globalni itd) da mi ništa pametno ne pada na pamet…

iPad je najbolji klozetski računar u istoriji!

Ni jedan laptop ili netbook ne mogu da pariraju tom juzer ekspirijensu. To je jedna od stvari koja se teško opisuje – jednostavno se mora probati

U četvrtak nam je stigao jedan primerak, pa sam se malo igrao sa spravom. I dalje stojim iza toga da ovo nije sprava za prosečnog geeka, kao i da nije zamena za računar. Čak šta više, mislim da je u ovom momentu najveća mana uređaja upravo zavisnost od računara. U trenutnom stanju, iPad je dodatak (sa kojim svi hoće da se igraju btw), nipošto zamena.

Ono što je lepa stvar je što je iPad izuzetno lako pokupiti u prolazu i koristiti. U ovih prvih par dana uglavnom ga koristim kada pravim pauzu. Pokupim ga, pa surfam, gledam clipove na YouTubeu, igram igrice itd dok odmaram na kauču ili terasi. Možda grešim, ali mislim da većina ljudi kojima računari nisu stavka u životu upravo tako žele da ih koriste: neobavezno, usput i za komunikaciju i laku razonodu, a ako baš mora, onda i da skuckaju neki mail ili dokument. To je ono gde iPad stvarno blista i šije sve trenutno dostupne uređaje.

Da budem potpuno iskren: iPad je v1 proizvod i to se jasno vidi. Set mogućnosti još uvek nije dovršen i ako želite nešto iole upotrebljivo, sačekajte drugi ili treću generaciju proizvoda. To inače važi za sve novotarije, ali mislim da ste to do sada već naučili.

Kao što već rekoh, po meni najveći nedostatak je to što je zavistan od računara. Trenutno ne postoji direktan način da se prebaci saržaj sa foto aparata ili telefona na njega, 3G verzija još uvek nije dostupna, pa nema pristupa netu bez wirelessa itd. To su stvari koje će biti pokrivene u narednim verzijama uređaja, a za sada dobijate sjajnu spravicu koja leži po stanu i koju možete koristiti u trenucima razonode ili poneti sa sobom na kraći put umesto laptopa.

Kako vreme bude prolazilo, ovakvi uređaji će postati sveprisutni i to je jedan od osnovnih razloga zašto sam želeo jedan baš danas, dok još uvek geekovi odmahuju glavom i trućaju o tome kako to nikada neće poleteti.

Cela poruka Fugio centa iz 1787. godine je nešto što bi, po mom mišljenju, danas mnogo bolje leglo, a da se ne izmišlja topla voda.

Kovanicu je navodno dizajnirao niko drugi do Benjamin Franklin, i na njoj postoje dve poruke: “Vreme leti” u vidu rebusa (Fugio, “Ja letim” i sunčani sat) i “Mind your business”. Iako se ne zna da li je autor poruke namenio poslovnim ljudima tog vremena (“Pazi na svoj posao”) ili svim građanima (“Gledaj svoja posla”), obe su univerzalne i aktuelne i dan danas, možda više nego ranije.

Danas je lakše nego ikada izneti svoje mišljenje, imati publiku i pratiti šta ljudi oko tebe misle i rade. Super je to, ali mi pomalo i idu na živce social ovo, optimized ono, trgovina “fanovima” i slične fore. Sve zajedno je jedna velika, bučna gomila publike, opinion makera, eksperata koji prodaju ovo i ono, firmi koje bi to htele da ekspolatišu itd.

Kada o svemu tome počnem da razmišljam, sve ima smisla i sve se nekako normalno razvija (ka čemu mogu samo da probam da naslutim, ali ne znam), ali je opet sve to samo jedan veliki džumbus, a protiv džumbusa može samo jednostavnost: ćuti i uživaj, gledaj svoja posla i ne dozvoli da ti vreme uludo odlazi na gluposti. Važi i danas kao što je važilo i pre 250 godina i odmah mi sve nekako dođe lakše…

Više detalja: Fugio cent na Wikipediji. Prvi put sam se sreo sa njim u knjizi Empire of Wealth: The Epic History of American Economic Power.

Kroz tekst se provlači i priča o tome kako imamo iskrivljenu sliku o zauzetim ljudima ili ljudima koji rade mnogo – zauzeti ljudi su bitniji, uspešniji, postižu više sa svojim životima, šta već. A to je daleko od pravila – mnogi uspešni ljudi jesu pritisnuti obavezama, ali nisu svi zauzeti ljudi uspešni. Možda su samo spori u radu ili nemaju dovoljno iskustva ili ne umeju da odvoje bitno od nebitno pa troše sati na gluposti ili…

Suština je da majstor nije onaj koji radi mnogo, već onaj koji postiže mnogo. Bitni su rezultati, a ne koliko si vremena slomio da bi ih postigao (ili ne bi, mnogi napori koje ulažemo na kraju i ne urode plodom).

Što se stila života tiče, posebno mi se sviđa ovaj detalj:

It’s the ability to pause, to reflect, and relax, to let the mind wander, that’s perhaps the true sign of time mastery, for when the mind returns it’s often sharper and more efficient, but most important perhaps, happier than it was before.

Ako ništa, evo je bar tema za razmišljanje: burnout nije za pohvalu, već signal da nešto nije u redu sa onim na čemu radiš i kako to radiš.

Naime, ako ste pre 1. januara 2010. godine sklapali ugovor o kupoprodaji nekretnine, jedini način da se on nađe u novoj bazi podataka je da se isti ponovo overi u sudu i ponovo plati taksa koja je reda veličina par stotina eura.

Ovo je još jedan do pola odrađen posao koji je propraćen adekvatnim saopštenjima za javnost o lansiranju herojskog sistema koji rešava problem do koga nikada nije ni smelo doći.

U isto vreme, Mac komuna se aktivno bavi iPadom. Jedni čekaju dan kada će moći da se poigraju sa spravom da vide da li je “to to”, drugi već znaju da će je pazariti, treći spremaju posebne verzije svojih aplikacija da budu dostupne kada prodaja krene itd. Sve u svemu, nema sumnje da će iPad naići na dosta early adoptera (biće redova pred prodavnicama, bez brige).

Ono što je meni zanimljivo kada gledam kako ljudi reaguju na ovu novu spravu je koliko ih mnogo ima bez imalo mašte. Naravno, kada ljudi gledaju na parče opreme onda gledaju kako će njima odgovarati, ali u tom slučaju bi trebalo da se suzdrže komentara o tome kako će proizvod proći na tržištu. “iPad će biti teška propast zato što nema kameru” ili “iPad će biti teška propast zato što nema multitasking” su izuzetno glupi komentari. “Neći kupiti iPad zato što nema multitasking” je već mnogo bolje.

Kada kažem da ljudi nemaju mašte, mislim pre svega na jednostranost sa kojom gledaju neke stvari oko sebe – samo i isključivo “iz svojih cipela” i samo i isključivo sadašnje vreme. To je pogrešno jer pojedinci nisu reper, a koncepti i proizvodi uglavnom evoluiraju tokom vremena.

Moje lično mišljenje je da je iPad prekretnica u računarstvu, a samo zato što iPad i slične uređaje mogu jasno da vidim u nečijim rukama kada kažem: Zamisli…

1. … doktora koji obilazi svoje pacijente sa jednostavnim računarom u svojim rukama.
2. … agent koji jednu ovakvu spravicu koristi da bi pokazao nekretnine koje mu se čine da bi bile zanimljive njegovim klijentima. Ne mora da zakreće monitor i daje miša ljudima, dovoljno je da im da spravu u ruke i oni će se već snaći – slide za kretanje kroz slike, pinch za zoom itd.
3. … nekoga ko se vratio sa višemesečnog puta po egzotičnim zemljama, i upravo je izašao na kafu sa prijateljem da se vide posle sveg tog vremena, popričaju i pregledaju fotke.
4. … lenje nedeljno jutro u krevetu uz članke koje je neko našao zanimljivim, ali jednostavno nije stigao da pročita tokom radne nedelje.
5. … fotografa na terenu koji koristi veliki ekran da klijentu pokaže neke od snimaka, umesto da se cimaju sa 3″ ekranom na samoj kameri.

itd, itd, itd. U većem broju slučajeva imam problem da zamislim kako bi programeri, dizajneri, number cruncheri, novinari i većina ostalih profesija koji što zbog posla, što zbog ličnog izbora “žive” na interentu, koristili iPad kao svoju primarnu spravu. Nije iPad ni za dugo kucanje, programiranje, precizan rad u alatima za obradu fotografija itd. Za to postoje mnogo bolji uređaju koji su odavno na tržištu.

S druge strane, nemam problema da zamislim obične ljude kako koriste iPad ili sličan uređaj kao primarni računar. Kada podvučem crtu, iPad nije direktno namenjen ljudima koji čitaju ovaj tekst. U pitanju je mobilni računar namenjen ljudima kojima verovatno nikada neće pasti na pamet da se prepišu na RSS feed bloga kao što je ovaj.

Revolucija kod ove sprave je što je iPad prvi računar koji neće zastrašiti nikog, već će ga ljudi jednostavno uzeti u ruke i početi da se igraju sa njim. Svi “stručnjaci” koji komentarišu da će iPad propasti zato što nema ovo ili ono od drveća ne vide šumu.

Jedna od mogućnosti koju najviše traže za iPhone verziju aplikacije je sinhronizacija koja ne zahteva WiFi, već može da koristi dostupnu mobilnu mrežu. U svoj toj drami gde razočarani korisnici najvaljuju da će se prebaciti na konkurentske aplikacije, kritikuju tim za odstustvo kvalitetne komunikacije i predanosti i sve što ide uz to, naletim na sledeći komentar:

I don’t even sync 2-3 times a day. I sync every morning before I go to work. That’s it. Works fine for me. Is my list a bit crowded with done items by the end of the day? Yes, but I have lived with more difficult problems in my day, like when that guy on the beach in Mexico started shooting at me. Somehow, a cluttered todo list doesn’t compare!

Sve je stvar perspektive. Sa stresom i dramom je lako izaći na kraj kada se stvari stave na svoje mesto, u skladu sa svojom stvarnom važnošću. Sitnice utiču na kvalitet života, ali nisu vredne da se opterećujemo njima ili nekome zagorčavamo život zbog njih.

Naravno, ovo nije opravdanje za predug release cycle i neispunjena obećanja, ali neke stvari jednostavno treba imati na umu kada počnemo da dramimo oko gluposti.

Imamo niz ideja kako da se sam proizvod unapredi i razviju razni dodaci, tako da nam trebaju ljudi koji bi voleli da rade na ovom projektu. Ako ste dobar PHP programer ili na putu da postanete jedan, javite pa da sednem i popijemo kafu.

Tekst samog oglasa sa svim detaljima:

A51 is a small software development company from Novi Sad. Our focus is development of web based tools that help organizations get projects done by employing more communication and less management.

Our flagship product, activeCollab, is used across the globe by thousands of organizations, including some of the largest technology and media companies and well known universities.

PHP Programmer

Job Description:

1. Work on integration of activeCollab with other applications and services on the market (popular CMS platforms, invoicing and accounting services etc).
2. Develop and share resources that help developers integrate and extend activeCollab.
3. Other projects may include development of widgets, mobile applications and more, based on your interests and skillset.
4. Anything else that you feel that would make activeCollab a better product and an integral part of the online productivity ecosystem.

What we offer:

1. Clean, quite, cozy environment where you can concentrate and get stuff done. We even offer home cooked lunch served in the office every day, so you don’t nede to worry about that and waste time and money.
2. Opportunity to learn new and develop existing skills.
3. Best equipment money can buy. Tools should never limit your creativity.
4. Type of energy only small companies can offer.
5. Make the difference! activeCollab is one of the best known software products coming from Serbia.

Requirements:

1. Simply put, you need to be a good programmer and natural problem solver.
2. Must know technologies are PHP, MySQL, HTML, CSS and JavaScript. Experience with other platforms is a plus, but not required.
3. Good written and spoken English. We offer tools and resources to improve your English, but good foundation is required.
4. Candidates who are not able to work in office in Novi Sad Monday to Friday should not apply.
5. Faculty degree is a plus, but not a requirement.

If you are interested and see a fit here, please fill out the form that is available on this page:

http://a51.wufoo.com/forms/prijava/

Thank you for your time!

Ture su trebale da budu spremljene mnogo mnogo ranije, ali nekako su se uvek neke druge stvari činile prečim tako da nam je trebalo više od dve godine dok se napokon nisu pojavile na sajtu. Prvo je bio problem to što se activeCollab 1.0 jako mnogo menjao, pa onda problem sa scenarijima i realizacijom, pa razna odlaganja jer su bitnije stvari trebale da budu rešavane i tako do u nedogled.

No, pre koji mesec smo se napokon dogovorili da ovaj projekat ima visok prioritet i da ga treba rešavati što pre. Celu priču su izgurali Goran, Ivana, Waldo i Waldov prijatelj koji je radio voiceover, a kome ni ime ne znam. Evo ih neke beleške, ideje i zapažanja sada kada je cela stvar ugledala svetlost dana:

1. U osnovi, kod ovakvih tura postoje dve krajnosti: čista marketinška priča i čista demonstracija proizvoda. Naše ture više vuku na merktinšku priču, ali nju prate i kratki prikazi proizvoda i nekih operacija. Bolje je objasniti kako će to proizvod potencijalnom kupcu olakšati život (benefits), umesto prostog nabrajanja mogućnosti, a u isto vreme nam olakšava održavanje pošto ne zahteva toliko česte izmene kao što bi čista demonstracija zahtevala.
2. Jedna od stvari na kojoj sam lično insistirao od samog početka i što je dugo kočilo projekat je glas i priča koja prati video. Na netu postoji dosta tura koje prati samo tekst, bez priče, i ne sumnjam da su bolje nego da uopšte nema tura, ali… Moj stav od samog početka je bio da priča koja prati video, a koju čita osoba kojoj je engleski prvi jezik definitivno celu stvar diže na nivo ispod koga se ne bih spuštao. I dalje stojim iza toga…
3. Zbog voiceovera, a i zbog toga što se sami nismo mogli posvetiti dizajniranju i montaži tura, odlučili smo se da unajmimo nekog da nam odradi posao. Od par ponuda koje smo dobili na Elance, odabrali smo Walda jer je imao par projekata koji su bili dosta slični stilu koji smo želeli da postignemo, kao i višegodišnje iskustvo u TV industriji.
4. Waldo nam je u potpunosti rešio prvi, Intro video. Taj prvi, najduži i najkompleksniji deo je odredio stil ostalih tura, dizajn, piktograme… Sa ovim materijom, i uz Waldovu pomoć, Ivana i Goran su završili ostalih 8 videa. Ovde je Goranovo iskustvo sa montažom (neko vreme je pro-bono radio kao montažer na jednoj studentskoj TV emisiji za vreme faksa) jako dobro došlo i uštedelo jedan dobar polovan auto koliko bi inače bio honorar da smo morali opet da unajmljujemo animatora i montažera.
5. Većina sajtova nema velikih problema sa protokom. Ovo se može bitno promeniti kada se na sajt doda dosta video materijala koji ljudi često gledaju, kao u našem slučaju. Za desetak dana, same ture su naprevile oko 100GB protoka, a nismo imali nikakve skokove u saobraćaju. Iz tog razloga, odluka je pala da se video materijal drži na Amazon S3 servisu, umesto da ga sami hostamo.
6. Ne raspolažemo sa podacima da bismo mogli da donosimo bilo kakve zaključke o tome koliko ovakve ture utiču na prodaju, ali zdrav razum i stomak kažu da bi ovo trebalo da pomogne. Korisnici bolje razumeju o čemu se radi, a vi u isto vreme imate bolji medijum da prenesete poruku (audio + video šiju statičan tekst i slike). Nadam se da ćemo kroz pola godine, godinu raspolagati nekim konkretnijim podacima.

Ovi komentari su čisto posmatrački pošto sam imao minimum učešća u projektu – dok su rukavi bili zasukani i dok se radilo punom parom, ja sam putovao Azijom. Za neke konkretnije komentare, možete pogledati članak koji je Ivana pripremila i objavila na blogu firme. Same klipove možete pogledati u Tour sekciji activeCollab sajta.

PS: Svaka čast ekipa. Odoh ja sad opet negde preko sveta (Mongolija, Tibet i Nepal se čine kao dobra ideja). Možda se završi drugi proizvod do momenta kada se vratim

Od ranije sam znao da je Photoshop jako dobar što se krpljenja više slika u jednu tiče, ali tek danas sam video koliko je cela stvar jednostavna i kakve rezultate daje. Evo ih koraci kako može jednostavno da se napravi jedna panorama, čisto da pribeležim da sam ne zaboravim pošto sumnjam da ću ih praviti često.

1. Izašao na terasu, namontirao aparat na stativ i ufotkao par fotografija pomerajući fotoaparat oko vertikalne ose.

2. Skinem fotke sa aparata na komp i složim ih u jedan folder:

3. Uvezem fotke u Photoshop kao jedan fajl, gde je svaka fotka na zasebnom sloju. Photoshop već ima skript za to: File > Scripts > Load Files into Stack. Ovaj alat čak ima i Attempt to Automatically Align Source Images opciju koja štedi korak #4 kada je otkačena.

4. U Layers panelu selektujem sve slojeve sa slikama i odaberem Edit > Auto-Align Layers… opciju.

Auto opcija radi sasvim lepo i nakon OK dobijemo nešto ovakvo:

Ovde će ekipa videti grešku koju sam napravio… Kada se fotkaju fotke, treba preći u manualni mod (duh!) Ovo je ipak bila samo igranje, a na greškama se uči. Uz to, napolju je sad i mrak i previše hladno da jurim novi set fotografija

5. Posle “raspoređivanja” slojeva, odaberem Edit > Auto-Balance Layers kako bi Photoshop izjednačio i uskladio odabrane slojeve. Posle ovoga samo ostaje da se iseče panorama pomoću Crop alata.

Spojena i isečena panorama, bez ikakvih dodatnih dorada izgleda ovako:

Čudo su ovi današnji alati… Tehnički ti skoro ne puštaju da pogrešiš. Za lepu fotografiju je ipak potrebno nešto više od tehnike i alata, ali to je skroz druga priča.

Pre nego što ću poći na put krajem oktobra, aktivirao sam svoj prašnjavi i zaboravljeni Facebook nalog kako bih imao gde da kačim fotke i lakše ostanem u kontaktu sa ljudima kući. Danas manje više svi imaju Facebook i na njemu je lakše i jeftinije komunicirati sa ljudima nego bilo kojim drugim alatom (cena postane bitna u inostranstvu). Umesto da žoglirate SMS-om, Skypeom, emailom, Flickrom i čime sve ne, manje više svi koji vam trebaju su na Facebooku, ili imaju nekog preko koga lako možete poslati poruku, sliku, šta već.

O tome da li je Facebook zla korporacija kojoj je samo stalo do vaših podataka ili ne možemo nadugačko i naširoko, ali da uspevaju da na internet privuku ljude koji ga ranije i nisu baš previše koristili, za to im treba skinuti kapu.

Ono što mi se u celoj priči nije baš previše svidelo je što je ovaj blog ostao pomalo zapostavljen. Kada naletim na nešto zanimljivo, okačim na FB, ono što mi je u trenutku na pameti šaljem kao status, a i fotke, kojih se nakupilo u zadnjih par meseci, takođe tamo postavljam. To mi (za sada) ima smisla pošto na FB ima stvarno dosta ljudi do kojih mi je stalo, a koji nikada neće čitati ovaj blog ili me pratiti na twitteru ili na Flickru.

Rešenje je do određene mere spojiti jedno i drugo. Jedna od mogućnosti je da iz Facebooka izvučem stvari koje mislim da su zanimljive, i okačim ih ovde. Facebook ima API, ovaj blog je pod mojom potpunom kontrolom, a uz to vozi WordPress pa već postoji sila gotovih dodataka.

Tako sam danas lepo uzeo i podesio Fotobook, zanimljiv i stabilan plugin koji iz jednog ili više FB naloga izvlači albume sa slikama i slaže ih u stranice bloga. Iako mi je za sitnija peglanja trebao koji sat, sve se jako lako namešta i radi kako treba. Još treba da upeglam par stvarčica, ali za sada mi je skroz OK kako izgleda – pošto do danas nije bilo nikakvih albuma na blogu, ovo je definitivno napredak.

I tako… Ko do sada nije video fotke sa puta, evo ih na sajtu, a za komentare i tagovane aktere, ipak ćete morati na FB… Za sada

Donekle je apsurdno to da je tada lepo vreme i u Srbiji i da ne dobijaju ništa posebno time što idu u Grčku, Hrvatsku ili Bugarsku. Zašto trošiti veliko parče godišnjeg odmora na odlazak na more kada jedan ili dva produžena vikenda mogu super da posluže za punjenje baterija. Opcija za te kratke “izlete” ima mnogo: odlazak na neku od naših planina ili banja, poseta prijateljima na selu, komšiluku (Hrvatska, Bosna itd), neki rafting i slično.

I onda, kada zazimi i upekne minus, uzme se godišnji odmor i poveže sa novogodišnjim praznicima, pa pravac neki tropski raj:

Zalazak Sunca, Hikkaduwa, Sri Lanka. 25. decembar 2009.

Na Šri Lanku se recimo može leteti za oko 300 eura iz Istanbula (povratna karta) kada se karte nabave na vreme, ne treba nikakva viza (pečat u pasoš kada sletite i to je to), a dvokrevetna soba košta manje od 20 dolara dnevno u mestu kao što je Ikaduva. Ljudi koji umeju da se cenjkaju mogu i osetno bolje proći što se smeštaja tiče, samo se ne treba stideti i tražiti dobar deal.

Šri Lanku sam uzeo samo kao primer. Tu su i Tajland i Indonezija i Kambodža i Laos i mnoge druge zemlje u kojima se čovek može jako lepo provesti, uživati u lepom vremenu, plažama, rekama, novoj kulturi, kuhinji i aktivnostima, društvu lokalaca i turista i sve što ide uz to, za isti novac koji ljudi potroše kada odu na dve nedelje u Grčku na primer.

Da ne dođe do zabune, i meni je cela ova ideja nova. Zahvaljujući dvomesečnom putu na kome sam bio imao sam prilike da iz prve ruke vidim neke od navedenih zemalja, vidim cene smeštaja i hrane, raznih izleta i aktivnosti. Kada se uporede cene u Grčkoj, Hrvatskoj ili Crnoj Gori, ove zemlje su jeftinije što kompenzuje cenu dolaska do njih, a iskustva i osećaj je potpuno nov i drugačiji. Neke to možda malo i straši, ali apsolutno preporučujem svima koji imaju bar malo avanturističkog duha (ne treba mnogo za većinu destinacija).

Da ne počinjem o tome koliko predrasuda jedan ovakav put ruši i za koja si iskustva bogatiji kada se vratiš…

Nevesta, Umayyad džamija, Damask

Lepota kod takvog brzopoteznog putovanja je što za kratko vreme vidiš dosta mesta, ali je loša stvar što nigde ne ostaneš dovoljno digo da bi video bilo šta više od par bitnijih znamenitosti. Nekada treba i da odmoriš i napuniš baterije, pa onda ostane gorak ukus jer si “straćio” vreme na neki tropski raj, a mogao si da odeš na Krakatau, Komodo ili Borobudur.

Poznati pogled na Riznicu, Petra, Jordan

Naravno, ništa od tog vremena nije protraćeno jer je sve to deo puta. Kako se put polako privodi kraju, drago mi je da sam obišao tolika mesta, ali i znam da sam ostao “dužan” zemljama koje su mi se svidele. Sirija sama po sebi nije ostavila previše jak utisak na mene (ako izuzmem Umayyad džamiju, jedno od najsvetijih mesta na planeti), ali mi je zato Indonezija baš prirasla srcu zbog svoje raznovrsnosti i bogatstva, Vijetnamu sam dužan bar dva meseca kako bih natenane obišao jug i sam sever zemlje, Tajland smo samo zagrebali po površini, a od Malezije nismo ni M videli (par dana u Kuala Lumpur skoro da se i ne računa jer je zemlja skroz drugačija od onoga što se u KL može videti).

Detalj iz Muzeja Pismenosti, Hanoi, Vijetnam

Daleko od toga da mi je bilo šta žao, čak ovakvo putovanje vidim i kao veliku prednost. Uvek imam drugi osećaj kada posećujem mesto na kome sam već bio. Stvari su poznate, bude se uspomene, a sa mestom i ljudima imam mnogo prisniji odnos. Svaku od ovih zemalja u budućnosti mogu da posetim sa prijateljima i doživim je na skroz drugi način, a, kad sam već tu, obiđem i neke stvari koje sam propustio prošli put.

I za kraj još par zanimljivih fotkica koje sam na brzinu našao (tek treba da izvučem best of kolekciju):

Tropski raj, Koh Phangan, Tajland

Pogled na selo sa visećeg mosta, Bukit Lawang, Indonezija

Detalj iz Velike Palate, Bangkok, Tajland

Posle svega, mislim da je najbolje držati se lokalne hrane:

• Namirnice su sveže
• Lokalci spremaju tu hranu već decenijama i vekovima i znaju sve trikove
• Prilika je da probate nešto novo ili poznato, ali spremljeno na drugačiji način. Ako mi se nešto ne svidi, uvek je lako ostaviti
• Uvek ćete proći jeftinije sa lokalnom hranom nego sa “uvoznim” varijantama

Naravno, i sa lokalnom hranom treba pažljiv. Jedno od pravila kojih se držim je da neću jesti na mestu gde ne vidim bar par ljudi kako sede i jedu. Ukoliko vidim restoran koji mi se učini sumnjivim, ali je pun lokalcima koji krkaju – tu već nema greške. Postoji razlog zašto su ti ljudi tu, i meni je lično zanimljivije sesti i jesti sa njima, nego juriti KFC.

Na slici: morska hrana u Džakarti, pod nekakvom štarom uz kamiondžijski put (definitivno van dela koji turisti uglavnom posećuju). Ovde upućeni lokalci idu na seafood, a mi smo tu završili na preporuku prijatelja. Škampi u slatko-kiselom sosu – čista desetka!

Iako mi cela stvar u glavi još uvek izgleda potpuno daleko i apstraktno, to je tu – za par dana, tako da evo nekih sitnih beleški, uglavnom praktične i paranoidne prirode. Svaki put nosi izvesne rizike i treba ih biti svestan, ali opet – da se stalno gleda na “Šta sve može da se desi!” ne bismo nikada kročili van svojih domova, a kamo li putovali.

***

Briga o zdravlju na putovanju je vrlo bitna stvar jer konstantno izlažete telo naprezanjima i šokovima u vidu promena klime, hrane i vode, dugih napornih putovanja itd. Na sajtu Kluba Putnika Srbije ima odličan članak o putovanjima i zdravlju, uključujući i listu lekova koje bi trebalo da se ponese. Ostali tekstovi u Iskustveniku su takođe jako korisni.

Što se vakcina tiče, o njima treba razmišljati minimum 2 meseca pred put. Na primer, vakcina za Hepatitis B se prima više nedelja, tako da sam za to zakasnio, a voleo bih da to ima pokriveno, čisto da ne boli glava. No dobro, šta je tu je – rado ću poslušati preporuku doktorice: “Drž’ se dalje od krvi”. Dogovoreno doktorka!

***

Trgovina opijatima u Maleziji se kažnjava smrtnom kaznom. Nije ti baš svejedno kada vidiš Death Penalty ispisan velikim crvenim slovima u svom pasošu (lupe crveni pečat, na dno vize). Savet je da se ruksak prepakuje pred ulazak u Maleziju, čisto da budeš siguran da ti u džepovima nije završilo nešto što ne bi trebalo da bude tu.

***

Videćemo da li će 32l backpack + “poštarska” torba za laptop i ručni prtljag (od koga se ne odvajam) biti dobra kombinacija. Možda ću i proklinjati dan kada sam odlučio da uzmem to umesto 55l backpacka i ruksaka koji će moći da ide u njega i koji ću vaditi po potrebi.

32l backpack (Deuter Act Trail) je namerno manji. Svi koji putuju savetuju da treba spakovati što manje stvari, a nema ništa bolje da to osigura od samog fizičkog ograničenja torbe. Sadržaj ormara ostaje u stanu, a ja na leđima nosim samo ono što je apsolutno potrebno (plus laptop i punjač kao jedinu neobaveznu stvar). Konkretan model je prevagnuo u odnosu na druge zato što ima jednostavan prilaz dnu ruksaka.

***

Od elektronike nosim laptop i foto aparata (plus punjači). Naradije ih ne bih ni nosio (manje brige i kilograma na leđima), ali pošto put traje dva meseca, ipak ne želim da budem skroz bez računara. Stvarno ne vidim ništa loše u tome da se tokom leta slože fotke i napišu utisci sa Šri Lanke. Ili pak baci koja linija koda u senci palminog drveta na Baliju, uz prvu jutarnju kafu. Recimo

Laptop je dve godine star MacBook. Solidna mašina u malom pakovanju (Core 2 Duo sa 4GB RAM-a, oko 2.5kg sa punjačem) sa jako dobrom wireless karticom i dobrom autonomijom (isključite wireless, smanjite osvetljenje ekrana i baterija traje 4h). MacBook Pro ostaje u Novom Sadu – em je velik, em mu baterija traje max 3h.

Foto aparat je Canon PowerShot SD780IS (kod nas ide kao Ixus 100IS ako se ne varam). Malen i kompaktan, a snima i HD video tako da može da posluži ako odlučim da kačim “putopriče” umesto pisanija i fotki. Samo da još negde vidim za neki mali tripod…

Stvarno bih rado prošetao “Marka”* Azijom, ali pošto ne može da se osigura (max osiguranje prtljaga do 200e, i to uz Comfort polisu), neću da se igram. Skupo, veliko, bode oči – za sada ostaje u Novom Sadu. Ovaj put idem eksperimentalno, da “opipam puls” tim dalekim zemljama, a kasnije uvek mogu da se vratim na foto ture.

* Tepanje kameri © Ivana Jurčić

***

Par dana sam jurio torbu za laptop i stvari koje ću svakodnevno vući sa sobom. Lista zahteva:

• poštarka, da u nju može da stane i laptop i peškir i voda i sitnice koje kupim u prolazu,
• prostrana da bude dobar companion rancu od 32l,
• treba da odradiš dve stvari da bi došao do glavnog dela (bar čičak + rajfešlus, ako ne i nešto malo ozbiljnije),
• glavni deo, gde ide laptop može da se zaključa malim katancem, ali da se katančić ne vidi, za “gradsku vrevu”,
• lako dostupan džep za sitnjarije, da ne moram malo-malo da otvaram celu torbu samo da bih došao do maramica ili sitnog novca.

Možda sam paranoik, ali ono što sam čuo o sitnim krađama je da se dešavaju svugde i da su čist oportunizam i greška samih turista (momenti nepažnje ili nemarnost). Sitnice kao što je katančić ili torba vezana za nešto što ne može da se pomeri dosta pomažu.

Izbor je na kraju pao na Proteo Casual Messenger torbu i neke klasične (na ključ) katančiće koje sam našao kod lokalnog ključara. Tu je i jedan mali katančići sa šifrom, za situacije kada treba samo da osiguram torbu od otvaranja (šetnje gradom npr).

***

To je to za sada. Kao što vidite, u pitanju su čisto praktične i često pomalo paranoidne beleške, bez i jednog pomena mesta koja ćemo obići. O tome nekom drugom prilikom…

Ako imate neke komentare, savete ili anegdote vezane za navedene zemlje, pucajte. Tu sam do srede

Par (meni) zanimljivih citata:

Stuff used to be valuable, and now it’s not.

Ova rečenica sumira sam članak.

The worst stuff in this respect may be stuff you don’t use much because it’s too good.

Ova izjava baš rezonuje samnom u ovom momentu. Nedavno sam nabavio dobar aparat sa kvalitetnom optikom. Uskoro bi trebalo da krenem na duži put i dvoumim se da nosim novi aparat zbog straha da bi neko mogao da ga ukrade ili zato što potencijalno može privući neželjenu pažnju (prilično masivna skalamerija).

Tipičan primer kada stvari počnu da vladaju tobom, umesto da je obrnuto. Kada se podvuče crta, priča se svodi na: “Koji k sam ga kupovao ako ga neći nositi na najzanimljviije putovanje na koje sam do sada išao?”

If I want to spend money on some kind of treat, I’ll take services over goods any day.

Zanimljiv koncept za svakodnevicu: ukoliko želite da se počastite, gledajte da kupite iskustvo (neki zanimljiv doživljaj ili aktivnost, druženje sa prijateljima, kraće putovanje i slično), umesto da pazarite nešto što će uglavnom skupljati prašinu i zakrčivati vaš životni prostor.

Cela priča se svodi na “ako nešto nećeš koristiti svakodnevno, ne treba ti” odnos prema stvarima koje posedujemo (ili želimo da posedujemo). Tema za rezmišljanje…

1. Ljude koji kupuju
2. Ljude kojima treba prodati

Osnovna razlika je u tome koliko energije vi treba da uložite kako bi do trgovine došlo.

Prva grupa su ljudi koji dođu na sajt, pogledaju materijal koji ste im spremili (benefits, feature liste, poređenja paketa itd), probaju demo i na kraju kupe ili ne kupe proizvod. U celom procesu mušterija dolazi u minimalan direktan kontakt sa vama. To je s jedne strane dobro (možete u potpunosti automatizovati prodaju), a sa druge loše jer nemate priliku da “pomognete” neodlučnoj mušteriji da kupi vaš proizvod ili se desi da mušterija neke mogućnosti i prednosti proizvoda jednostavno previdi.

Druga grupa su ljudi koji očekuju da im vi prodate proizvod ili uslugu – da popričate telefonom, dogovorite sastanak, organizujete demo u njihovoj kancelariji (PPT prezentacija i sav prateći jazz) itd. To je grupa ljudi koja će vam poslati email i zamoliti da ih vaš “sales rep” pozove na navedeni broj telefona (iako je taj isti email mogao biti iskorišćen za 90% pitanja koja imaju), grupa koja će se začuditi kada im kažete da nemate komercijaliste, već da na pre-sale pitanja odgovaraju isti oni ljudi koji prave sam proizvod…

Ne želim da kažem da je jedna grupa bolja od druge, ili da treba da se fokusirate samo na jednu od njih. Najbolje rešenje je dobro pokriti potrebe obe grupe, ali u samom startu, kada nemate ni dovoljno kvalitetan prodajni materijal na sajtu, a ni para i/ili iskustva da nađete dobre prodavce, treba bar biti svestan postojanja i potreba ove dve grupe.

Tek kada ih odvojite i počnete da razmišljate o njima kao o dva potpuno drugačija pristupa prodaji možete dobro da osmislite pristup kojim ćete im uzeti novce (na njihovo zadovoljstvo, naravno).

1. Lepo prihvatite da će biti ljudi kojima vaš proizvod neće odgovarati i da će oni želeti svoj novac nazad. Nekada se proizvod ne pokaže dobro u praksi, nekada u refund periodu nađu bolje rešenje za svoje potrebe, nekada ne uspeju da nađu IT-jevca da podesi sistem itd. Razloga stvarno može biti dosta.
2. Refund treba gledati kao trošak poslovanja pošto je u pitanju “safety net” koji kupci mogu iskoristiti ukoliko im se proizvod ne svidi. Najgore što možete imati je da kupac “tresne o beton” i završi sa nečim što mu ne treba ili ne odgovara, a dao je dosta novca. U tom slučaju budite sigurni da vas neće mnogo hvaliti svojim prijateljima.
3. Kada je refund politika u pitanju, tu nema mesta egu. Niko ne traži novac nazad zato što mu se VI ne sviđate ili zato što hoće VAS LIČNO da povredi, već zato što mu proizvod i usluge koje ga platio ne odgovaraju.
4. Najčešći periodi povrata novca koji se nude kod softvera su 30, 45 i 90 dana. Mi nudimo garanciju od 30 dana, ali vratimo novac i do 90 dana nakon kupovine ako ljudi traže.
5. Ignorišite moguće zloupotrebe vaše refund politike. Jedna od bitnijih stvari koju sam naučio u zadnje vreme je da poštene ljude treba pustiti da budu pošteni, a ne tretirati ih kao kriminalce. 20 ljudi koji su imali dobro iskustvo sa povratom novca su mnogo vredniji asset od sprečavanja dvojice likova da zloupotrebe refund sistem.
6. Procenat slučajeva kada vraćate novac je osetno veći za mlad proizvod, nego za zreo. Ovo treba znati kako vas ne bi uhvatila panika u startu. Najbitnije je unapređivati proizvod. Kasnije ćete imati bolji, konkuretniji i stabilniji proizvod, imati manje refunda i zarađivati više. Da ponovim – samo unapređujte proizvod!
7. Kada smo već kod brojeva, procenat slučajeva kada se vaća novac je mali – do 5% za mlade proizvode (activeCollab 1.0.x je imao osetno manji refund ratio, ali do 5% mi zvuči OK za neke agresivnije varijante) i do 1% za zrele i stabilne proizvode (odavno smo ispod, ali radimo na tome da i to smanjimo). % raste kako počnete da koristite agresivan marketing, posebno ako pustite agresivnu affiliate ekipu u igru.
8. No Questions Asked refund politika podrazumeva da prvo procesirate refund, pa onda postavljate pitanja. Ovakvo ponašanje pokazuje da vaša kompanija zauzima “Mi smo srećni samo kada je kupac srećan” stav (user centric umesto company centric), ali može biti problem zato što uskraćujete ljudima šansu da se predomisle (dešava se). Mi imamo tu politiku – prvo procesiramo refund, pa onda postavljamo pitanja.
9. Refund je prilika da saznate šta ne valja u vašem proizvodu. Prosto pitanje: “Nudimo ‘No Questions Asked’ refund, ali stvarno bi nam značilo ako biste odvojili minut ili dva da nam kažete šta nije bilo u redu sa proizvodom.” Dobićete odgovor u 3/4 slučajeva, a taj feedback stvarno znači mnogo na duge staze. Saslušaj i popravi!
10. Ako ne prodajete fizičku robu, već “nule i jedinice”, skoro da ne postoji razlog da ne nudite povrat novca ukoliko korisniku proizvod ne radi posao. Na novac treba gledati kao na formu vrednosti, i ako kupac nije dobio vrednost, ne treba da mu uzete novac. Simple as that.

Na osnovu ove liste stavki ste verovatno zaključili da sam veliki pobornik otvorene, iskrene i jednostavne refund politike i da smatram da je dobra za poslovanje. Uvek je dobro ukloniti prepreke, kako mentalne tako i fizičke, između kupca i proizvoda. Jedna od tih prepreka je rizik da čovek da novac za nešto što mu ne treba, a refund je jednostavan način da se ta prepreka ukloni.

Evo par zanimljivih stvari koje mi ranije nisu bile poznate, a vezane su za skakanje kod nas:

1. Samo 5% manje devojaka skače nego momaka. Kaže ekipa da su pre neki dan imali all girls dan – samo devojke su skakale. Toliko o predrasudama o polovima.
2. Jako malo ljudi se vrati na zemlju, a da ne skoči. Neka cifra koju sam načuo je 4 osobe po sezoni što je stvarno jako malo.
3. One priče o potpisivanju papira o preuzimanju odgovornosti su samo rekla-kazala priče. Ništa se ne potpisuje ako ste punoletni. Podrazumeva se da znate u šta se upuštate, a ovo samo po sebi je postala sasvim normalna zabava uz minimalan rizik. Nešto kao ringišpil, samo MNOGO zabavnije i zanimljivije.
4. Za maloletne osobe roditelj potpisuje pristanak. Rekoše mi da je nedavano skakala sedmogodišnja devojčica. Sve čestitke roditeljima pošto stvarno mislim da decu ne treba držati pod staklenim zvonom (naravno, ne treba ni forsirati svoje adrenalinske želje na klince, ali ako žele da probaju – što da ne).

I za kraj par sličica. Prvo pripreme. Vežu vas oko članaka, plus dodatno osiguranje na telo. Skok se desio prebrzo tako da se stvarno ne sećam gde je bilo najveće opterećenje, ali kako sam čitao, vezan si za telo samo kao osiguranje, dok noge nose sam teret.

Objašnjenja pred skok – kako da skačeš, šta da radiš kada se gume nategnu i kada te počnu malo bacakati, šta u situaciji kada odeš u vodu, kako ide prihvatanje kada te budu skidali itd. Korisne informacije u svakom slučaju koje treba saslušati.

Instruktor je inače bio malo začuđen kada sam rekao da nikada u životu nisam skakao na glavu Za sve postoji prvi put!

Skok. No comment – probajte.

Samo jedan od skokova pre mene je išao u vodu – ostali su uglavnom završavali iznad vode. Meni je sam taj upad u vodu pri skoku sa 50+ metara (ne znam tačnu visinu platforme) baš poseban doživljaj koji stvarno treba doživeti. Ako budete skakali i budete hteli da idete u vodu, to obavezno tražite jer to ne podrazumevaju “po defaultu”.

Ekipa na bandžiju se zeza da nema skokova bez PUPS-a. Iako su svi skakači dobili aplauz prolaznika, penzioneri koji su šetali Adom su najradoznaliji, pa priđu i pitaju: “Kakav je osećaj?”, “Da li si ti trebao da završiš u vodi ili ne?” itd.

I to je to – skinu vam opremu i vi idete svojim putem. Mi smo naravno zaglavili na palačinke (bolje posle skoka nego pre!)

I za kraj, cena: 3100 dinara. Nije mnogo ako hoćete da probate nešto zabavno, ludo i novo, a da u isto vreme imate priliku i da malo bliže upoznate samog sebe i svoje granice (nije nimalo svejedno skočiti sa 50+ metara).

Photo Credit: Dragana Vukajlović. Thanks!