Ako ćemo iskreno, poruku koja je trenutno na US dolaru je pregazilo vreme: “In God we Trust” je previše jednostrano i religijski obojeno da bi opisalo promene kroz koje je ceo svet, ne samo Amerika, prošao u zadnjih pola veka, vek.
Cela poruka Fugio centa iz 1787. godine je nešto što bi, po mom mišljenju, danas mnogo bolje leglo, a da se ne izmišlja topla voda.
Kovanicu je navodno dizajnirao niko drugi do Benjamin Franklin, i na njoj postoje dve poruke: “Vreme leti” u vidu rebusa (Fugio, “Ja letim” i sunčani sat) i “Mind your business”. Iako se ne zna da li je autor poruke namenio poslovnim ljudima tog vremena (“Pazi na svoj posao”) ili svim građanima (“Gledaj svoja posla”), obe su univerzalne i aktuelne i dan danas, možda više nego ranije.
Danas je lakše nego ikada izneti svoje mišljenje, imati publiku i pratiti šta ljudi oko tebe misle i rade. Super je to, ali mi pomalo i idu na živce social ovo, optimized ono, trgovina “fanovima” i slične fore. Sve zajedno je jedna velika, bučna gomila publike, opinion makera, eksperata koji prodaju ovo i ono, firmi koje bi to htele da ekspolatišu itd.
Kada o svemu tome počnem da razmišljam, sve ima smisla i sve se nekako normalno razvija (ka čemu mogu samo da probam da naslutim, ali ne znam), ali je opet sve to samo jedan veliki džumbus, a protiv džumbusa može samo jednostavnost: ćuti i uživaj, gledaj svoja posla i ne dozvoli da ti vreme uludo odlazi na gluposti. Važi i danas kao što je važilo i pre 250 godina i odmah mi sve nekako dođe lakše…
Više detalja: Fugio cent na Wikipediji. Prvi put sam se sreo sa njim u knjizi Empire of Wealth: The Epic History of American Economic Power.
Na ovom putu smo prošli kroz osam zemalja tako da smo imali priliku da vidimo sve i svašta što se hrane tiče – od hramova brze hrane (u svakom većem gradu ćete naći bar jedan McDonalds, KFC ili Burger King), preko fancy restorana (fancy varira od zemlje do zemlje), pa do restorana koji više liče na auto-mehaničarkse radionice nego na mesta na kojima ljudi jedu i tezgi na ulici (kupite hranu na ulici, primaknete solicu i tu jedete, na sred pijace).
Posle svega, mislim da je najbolje držati se lokalne hrane:
- Namirnice su sveže
- Lokalci spremaju tu hranu već decenijama i vekovima i znaju sve trikove
- Prilika je da probate nešto novo ili poznato, ali spremljeno na drugačiji način. Ako mi se nešto ne svidi, uvek je lako ostaviti
- Uvek ćete proći jeftinije sa lokalnom hranom nego sa “uvoznim” varijantama
Naravno, i sa lokalnom hranom treba pažljiv. Jedno od pravila kojih se držim je da neću jesti na mestu gde ne vidim bar par ljudi kako sede i jedu. Ukoliko vidim restoran koji mi se učini sumnjivim, ali je pun lokalcima koji krkaju – tu već nema greške. Postoji razlog zašto su ti ljudi tu, i meni je lično zanimljivije sesti i jesti sa njima, nego juriti KFC.
Na slici: morska hrana u Džakarti, pod nekakvom štarom uz kamiondžijski put (definitivno van dela koji turisti uglavnom posećuju). Ovde upućeni lokalci idu na seafood, a mi smo tu završili na preporuku prijatelja. Škampi u slatko-kiselom sosu – čista desetka!
Ponuda novosadskih restorana na Donesi.com je sada znatno bolja nego što je bila ranije. Među restoranima koji su dodati u skorije vreme je i Grilos – restorančić iz Maksima Gorkog koji se specijalizovao za giros. Od njih sam poručivao par puta i:
- Giros im je super i ne štede na prilozima
- Uredno dostave gotovinski rečun
- Uvek donesu klopu ranije nego što najave
Za #3 sam prvi put mislio da je greška – rekli 40 min, a doneli klopu za 20. To se onda ponovilo par puta, da bi u jednom momentu jednostavno prestao da mislim da je u pitanju slučajnost. Čak šta više, mislim da je u pitanju jedan jednostavan “trik” – najavi minimum usluge koji možeš da pružiš, pa onda gledaj da pružiš svoj maksimum, bez previše prethodnog šepurenja i halabuke.
Rezultat – jako pozitivan utisak koji ostavljate na kupca! Ne samo da niste izneverili ili prosto zadovoljili njegova očekivanja, već ste ih nadmašili, a nije vas koštalo mnogo.
Iz nekog razloga ostali restorani ne koriste ovakav pristup. Drugi restoran iz koga često poručujem je baš imao problema sa dostavom – najave najbolje vreme koje misle da mogu da postignu i onda kasne. Zbog toga sam u jednom momentu prestao da poručujem od njih. Popravili su brzinu dostave od tada, ali opet idu onom logikom – optimistična procena, pa ako kasnim, jbg – gužva u saobraćaju, viša sila ili šta već.
Primer gore je lokalni restoran, ali je princip opšt: Under-Promise, Over-Deliver. Mudar prisup očekivanjima i pružanju usluge je jedan od najboljih načina da napravite fanove od kupaca, a da vas to ne košta mnogo.
PS: Sve ovo ne bi funkcionisalo da im je klopa sranje.
Svi znamo onu staru: “Pare ljude kvare” ili blažu preformulaciju da bilo koji oblik moći nad grupom ljudi kvari osobu koja je ima. Čak je toliko ponavljana da je mnogi ljudi uzimaju kao istinu bez nekog preteranog razmišljanja.
Jedna zanimljiva perspektiva na koju sam naleteo (ne sećam se tačno gde) je to da novac ne kvari ljude, već da samo pokazuje kakvi su stvarno kada više ne moraju da budu fini. Zanimljiva perspektiva u svakom slučaju koja potvrđuje ideju na koju sam nailazio na niz mesta, a to je da su skromnost i zdrav odnos prema ljudima koji te okružuju značajniji nego novac i moć. Šupak sa parama je i dalje samo šupak, a ljudi ih baš i ne vole.
Neke od knjiga koje sam nedavno pročitao, a da se kroz njih provlače ideje o značaju veza koje gradimo sa ljudima, kao i o skromnosti: Egonomics, How to Win Friends and Influence People, First Things First, Good to Great i Plain Talk.
Svi smo se nalazili u situacijama da trošimo vreme kako bismo uštedeli novac, kao i u situacijama gde smo trošili novac kako bismo uštedeli novac. Unajmljivanje agenta za nekretnine pripada ovoj drugoj grupi i nužno je zlo – unajmljujemo dobrog poznavaoca “situacije na terenu” kako bi nam pomogao da brže nađemo prostor koji nam odgovara.
To je sve dobro i baš iz tog razloga sam se u više navrata okretao lokalnim agencijama umesto češljanju oglasa. Iako smo u svim slučajevima nalazili stanove koji nam odgovaraju (za život i kancelariju), uvek sam imao neki negativan osećaj prema celom iskustvu – ne prema zakupodavcu ili stanu, svi su do sada bili maksmilano na mestu, već prema celom tom odnosu zakupodavac, nekretnina, agent, zakupac…
Slika praznog postora, ne stana gde živim 
Razlog zašto se ne osećam komforno kada sarađujem sa agentima za nekretnine je zato što nikada nemam osećaj da rade u mom interesu, iako sam upravo ja taj koji ih plaća. Ono što ceo odnos čini dosta sjebanim je to što agent dobija ako do posla dođe, bez obzira što isti ne mora biti dobar po tebe. U takvom sistemu agent može da se zauzme za nešto što nije nužno dobro po tebe, samo da bi do zakupa došlo što pre i on pokupio proviziju.
Na primer, ja tražim stan da iznajmim. Provizija u Novom Sadu je 40% prve kirije (čuo sam priče da je u BG čak i 100%), a trošak snosi zakupac (tj. ja u ovom slučaju). Kada su stvari tako složene, agent može komotno da gura višu cenu iako to nije u mom interesu. Višom postignutom cenom, agent dobija:
- Bonus poene kod zakupodavca. Stan se ne iznajmljuje samo jednom i ako zahvaljujući agentu zakupodavac dobije jaču cenu veća je verovatnoća da će i sledeći put preko njega izdavati stan;
- Veću proviziju.
Snižavanjem cene ili dugim traženjem kako bi se našla najbolja nekretnina za cifru koju sam spreman da platim agent ne dobija ništa na duge staze – zakupodavac će ga izbegavati jer mu obara cenu, agent će uzeti manje novca i potrošiti više vremena.
To je samo jedna od situacija gde osoba koju plaćate ne mora nužno da radi u vašem interesu. Verujem da i vi znate još niz primera gde je agent radio nešto što nije u direktnom interesu zakupca, iako ga isti plaća.
Ne želim da kažem da su agenti i zakupodavci pokvareni ljudi – oni samo gledaju da iz same nekretnine i potrebe za istom izvuku maksimum. U pitanju je potpuno prirodna situacija, pregovor. Kao sa svim pregovorima, od pregovarača zavisi koliko će dobro proći. Samo hoću da kažem da, iako poslujem sa agentima za nekretnine, ne volim ceo proces jer nemam osećaj da osoba koju plaćam uvek štiti moje interese.
Imate li vi neke zanimljive anegdote vezane za agente? Dobra, loša iskustva? Kao što rekoh – nije mi cilj da ih ocrnim (neki moji prijatelji i poznanici se bave upravo tim poslom), već čisto da iznesem svoj pogeled na svakodnevicu u kojoj se ekipa koja nema rešeno stambeno pitanje nalazi, posebno ako živi u gradovima kao što su Novi Sad ili Beograd.
