Ako ćemo iskreno, poruku koja je trenutno na US dolaru je pregazilo vreme: “In God we Trust” je previše jednostrano i religijski obojeno da bi opisalo promene kroz koje je ceo svet, ne samo Amerika, prošao u zadnjih pola veka, vek.
Cela poruka Fugio centa iz 1787. godine je nešto što bi, po mom mišljenju, danas mnogo bolje leglo, a da se ne izmišlja topla voda.
Kovanicu je navodno dizajnirao niko drugi do Benjamin Franklin, i na njoj postoje dve poruke: “Vreme leti” u vidu rebusa (Fugio, “Ja letim” i sunčani sat) i “Mind your business”. Iako se ne zna da li je autor poruke namenio poslovnim ljudima tog vremena (“Pazi na svoj posao”) ili svim građanima (“Gledaj svoja posla”), obe su univerzalne i aktuelne i dan danas, možda više nego ranije.
Danas je lakše nego ikada izneti svoje mišljenje, imati publiku i pratiti šta ljudi oko tebe misle i rade. Super je to, ali mi pomalo i idu na živce social ovo, optimized ono, trgovina “fanovima” i slične fore. Sve zajedno je jedna velika, bučna gomila publike, opinion makera, eksperata koji prodaju ovo i ono, firmi koje bi to htele da ekspolatišu itd.
Kada o svemu tome počnem da razmišljam, sve ima smisla i sve se nekako normalno razvija (ka čemu mogu samo da probam da naslutim, ali ne znam), ali je opet sve to samo jedan veliki džumbus, a protiv džumbusa može samo jednostavnost: ćuti i uživaj, gledaj svoja posla i ne dozvoli da ti vreme uludo odlazi na gluposti. Važi i danas kao što je važilo i pre 250 godina i odmah mi sve nekako dođe lakše…
Više detalja: Fugio cent na Wikipediji. Prvi put sam se sreo sa njim u knjizi Empire of Wealth: The Epic History of American Economic Power.
Verovatno ste na gomili sajtova videli da postoje Privacy Policy stranice gde ekipa iza sajta objašnjava na koji način pristupa privatnosti posetilaca svog sajta – koje informacije skuplja, kako, za šta ih koristi i tako dalje. Takođe, velika je verovatnoća da, kao i mi, nikada niste posetili ili u celosti pročitali te dokumente pošto su uglavnom teški smor.
Lično se nikada nisam previše interesovao za samu tematiku, sve do trenutka dok nismo trebali da sednemo i sastavimo Privacy Policy za naše sajtove. Kao i za većinu stvari, ispostavilo se da i o politici privatnosti ima dosta zanimljivih stvari da se nauči. Ivana nije bila lenja, pa je sela i napisala blog post o tome za naš sajt: Writing Privacy Policy.
U tekstu je objašnjeno zašto kompanije objavljuju svoju politiku privatnosti, kao i lista pitanja na koja bi ista trebalo da odgovori pa bacite pogled ako Vas tematika zanima.
PS: Tekst je informativan i ne bi na njega trebalo gledati kao na pravni savet. Tome ipak služe advokati 
Zamislite koliko bi tek followera imala da nešto i piše
Gledam prethodni post i pade mi na pamet komentar koji je prijatelj postavio na note o tom postu na Facebooku:
haha Ilija, jel ovo neki viral experiment
Komentar je zezanje, naravno, ali zar smo dotle došli da na sve što je malo off, čudno, smešno i što želiš da proslediš nekim prijateljima posumnjaš da je konstruisana viral varijanta ili eksperiment? Ne govorim za primer gore pošto je samo povod za ovaj post, već uopšte na našu online svakodnevicu.
Ukoliko niste upoznati sa viralom kao pojmom, u pitanju je pojava kada se poruka prenosi kao virus gde svaka osoba u lancu “zarazi” par drugih ljudi prosleđujući im poruku. U suštini, viral je potpuno prirodna pojava – svi delimo sa prijateljima stvari koje nam se čine zanimljivim i ako se njima učine zanimljivim, oni će širiti dalje.
Vidim neki čudan pattern u situacijama kada ljudi shvate kako neka prirodna pojava ili sistem funkcionišu i na osnovu tog znanja rade kako bi izmanipulisali sistem. Evo par primera:
- Viral marketing – kampanje pravljene kako bi se postigao viralni efekat. “Viral s predumišljajem” ubija nešto najvrednije kod ove pojave – spontanost.
- SEO – trikovi za manipulaciju pretraživačem kako bi se doveo saobraćaj na sajt iako verovatno postoje drugi izvori sa znatno kvlaitetnijim sadržajem za zadati upit.
- Prodaja – trikovi kako bi se došlo do prodaje, čak i u situacijama kada kupcu roba ili usluga nisu potrebni. “Neću žvaku, hoću kusur!” kao jedna od naivnijih varijanti na primer.
Iako postoje ove “ekstremne” varijante gde se smišljeno radi sa ciljem da se sistem izmanipuliše zarad lične koristi, nema ničeg lošeg u razumevanju kako nešto funkcioniše. To je osnov napretka i ugrubo ga mogu opisati ovakvim grafikonom:
Počinjemo sa time što ne razumemo pojavu. Posmatranjem uviđamo neke pravilnosti u sistemu. Na osnovu te spoznaje, unapređujemo sopstveno ponašanje kako bismo dobili bolje rezultate za isti trud. Vraćamo se na posmatranje i gledamo kako su izmene koje smo uneli deluju, pa opet učimo, optimizujemo i tako u krug. Još jedan potpuno prirodan proces koji ljudi koriste oduvek…
Između optimizacije i manipulacije nema jasne granice, ali mislim da se može povući u onom trenutku kada optimizacija više ne radi u interesu sistema. Primera radi, tako urediti prodaju da kupac na najlakši mogući način dođe do potrebnih informacija o proizvodima i pazari nešto što mu život čini lakšim je dobro, ali prodati nešto što mu ne treba koriseći neki od trgovačkih trikova nije.
Nema ništa loše u razumevanju kako stvari funkcionišu i prilagođavanju na osnovu toga znanja. Problem nastaje kada se znanje iskoristi protivno intersima sistema i/ili strana uključenih u njega. Razumevanje sistema, uključenih strana i igranje tako da se svima donosi vrednost garantuje dobre rezultate bez ikakvih trikova.
PS: Čak i ako vidite nekog da napreduje brže od vas zato što igra prljavo, znajte da to neće ići doveka i da takvo ponašanje nije održivo. Većina sistema ima ugrađene odbrambene mehanizme tako da će ta osoba ili morati da spusti loptu pre nego što bude prekasno ili će lupiti glavom u zid. Ali to je druga priča…
Po FeedBurner statistikama Area51 je najnečitaniji blog u Srbiji
Ah te tranzicije posle akvizicija…
