Kako se naš preglomazni državni aparat polako prebacuje na IT rešenja, sve više i više ćemo viđati ovakve slučajeve: Zaštićen samo onaj ko papreno plati.
Naime, ako ste pre 1. januara 2010. godine sklapali ugovor o kupoprodaji nekretnine, jedini način da se on nađe u novoj bazi podataka je da se isti ponovo overi u sudu i ponovo plati taksa koja je reda veličina par stotina eura.
Ovo je još jedan do pola odrađen posao koji je propraćen adekvatnim saopštenjima za javnost o lansiranju herojskog sistema koji rešava problem do koga nikada nije ni smelo doći.
Ponuda novosadskih restorana na Donesi.com je sada znatno bolja nego što je bila ranije. Među restoranima koji su dodati u skorije vreme je i Grilos – restorančić iz Maksima Gorkog koji se specijalizovao za giros. Od njih sam poručivao par puta i:
- Giros im je super i ne štede na prilozima
- Uredno dostave gotovinski rečun
- Uvek donesu klopu ranije nego što najave
Za #3 sam prvi put mislio da je greška – rekli 40 min, a doneli klopu za 20. To se onda ponovilo par puta, da bi u jednom momentu jednostavno prestao da mislim da je u pitanju slučajnost. Čak šta više, mislim da je u pitanju jedan jednostavan “trik” – najavi minimum usluge koji možeš da pružiš, pa onda gledaj da pružiš svoj maksimum, bez previše prethodnog šepurenja i halabuke.
Rezultat – jako pozitivan utisak koji ostavljate na kupca! Ne samo da niste izneverili ili prosto zadovoljili njegova očekivanja, već ste ih nadmašili, a nije vas koštalo mnogo.
Iz nekog razloga ostali restorani ne koriste ovakav pristup. Drugi restoran iz koga često poručujem je baš imao problema sa dostavom – najave najbolje vreme koje misle da mogu da postignu i onda kasne. Zbog toga sam u jednom momentu prestao da poručujem od njih. Popravili su brzinu dostave od tada, ali opet idu onom logikom – optimistična procena, pa ako kasnim, jbg – gužva u saobraćaju, viša sila ili šta već.
Primer gore je lokalni restoran, ali je princip opšt: Under-Promise, Over-Deliver. Mudar prisup očekivanjima i pružanju usluge je jedan od najboljih načina da napravite fanove od kupaca, a da vas to ne košta mnogo.
PS: Sve ovo ne bi funkcionisalo da im je klopa sranje.
Svi smo se nalazili u situacijama da trošimo vreme kako bismo uštedeli novac, kao i u situacijama gde smo trošili novac kako bismo uštedeli novac. Unajmljivanje agenta za nekretnine pripada ovoj drugoj grupi i nužno je zlo – unajmljujemo dobrog poznavaoca “situacije na terenu” kako bi nam pomogao da brže nađemo prostor koji nam odgovara.
To je sve dobro i baš iz tog razloga sam se u više navrata okretao lokalnim agencijama umesto češljanju oglasa. Iako smo u svim slučajevima nalazili stanove koji nam odgovaraju (za život i kancelariju), uvek sam imao neki negativan osećaj prema celom iskustvu – ne prema zakupodavcu ili stanu, svi su do sada bili maksmilano na mestu, već prema celom tom odnosu zakupodavac, nekretnina, agent, zakupac…
Slika praznog postora, ne stana gde živim 
Razlog zašto se ne osećam komforno kada sarađujem sa agentima za nekretnine je zato što nikada nemam osećaj da rade u mom interesu, iako sam upravo ja taj koji ih plaća. Ono što ceo odnos čini dosta sjebanim je to što agent dobija ako do posla dođe, bez obzira što isti ne mora biti dobar po tebe. U takvom sistemu agent može da se zauzme za nešto što nije nužno dobro po tebe, samo da bi do zakupa došlo što pre i on pokupio proviziju.
Na primer, ja tražim stan da iznajmim. Provizija u Novom Sadu je 40% prve kirije (čuo sam priče da je u BG čak i 100%), a trošak snosi zakupac (tj. ja u ovom slučaju). Kada su stvari tako složene, agent može komotno da gura višu cenu iako to nije u mom interesu. Višom postignutom cenom, agent dobija:
- Bonus poene kod zakupodavca. Stan se ne iznajmljuje samo jednom i ako zahvaljujući agentu zakupodavac dobije jaču cenu veća je verovatnoća da će i sledeći put preko njega izdavati stan;
- Veću proviziju.
Snižavanjem cene ili dugim traženjem kako bi se našla najbolja nekretnina za cifru koju sam spreman da platim agent ne dobija ništa na duge staze – zakupodavac će ga izbegavati jer mu obara cenu, agent će uzeti manje novca i potrošiti više vremena.
To je samo jedna od situacija gde osoba koju plaćate ne mora nužno da radi u vašem interesu. Verujem da i vi znate još niz primera gde je agent radio nešto što nije u direktnom interesu zakupca, iako ga isti plaća.
Ne želim da kažem da su agenti i zakupodavci pokvareni ljudi – oni samo gledaju da iz same nekretnine i potrebe za istom izvuku maksimum. U pitanju je potpuno prirodna situacija, pregovor. Kao sa svim pregovorima, od pregovarača zavisi koliko će dobro proći. Samo hoću da kažem da, iako poslujem sa agentima za nekretnine, ne volim ceo proces jer nemam osećaj da osoba koju plaćam uvek štiti moje interese.
Imate li vi neke zanimljive anegdote vezane za agente? Dobra, loša iskustva? Kao što rekoh – nije mi cilj da ih ocrnim (neki moji prijatelji i poznanici se bave upravo tim poslom), već čisto da iznesem svoj pogeled na svakodnevicu u kojoj se ekipa koja nema rešeno stambeno pitanje nalazi, posebno ako živi u gradovima kao što su Novi Sad ili Beograd.
Pre neki dan, dok smo Mario, Nebojša, Goran i ja šetali Suboticom, povela se priča o platama PHP programera u Srbiji. Izlizana tema, ali je aktuelna danas koliko i pre koju godinu kada smo tupeli o njoj na desetinama strana po raznim forumima. Kroz diskusiju smo se malo odlepili od samih profila i došli do nečega što ja zovem normalnom platom.
Po meni, normalna plata je onaj iznos novca koji zaposleni dobija na svoj tekući račun, a koji mu:
- Omogućava da iznajmi normalan stan. Kada ovo kažem, ne mislim na duplex bez kosina od 120 kvadrata u centru grada sa đakuzijem na terasi, već neki fin dvosoban stančić za par bez dece ili, ako je u pitanju par sa decom, onda nešto veći stan u skladu sa tim. Građeno od 2000. godine pa na ovamo, sa nameštajem bar 20 godina mlađim od ljudi koji ga koriste.
- Omogućava da se normalno hrani i normalno oblači. Da čovek može da ode u market, kupi opšte namirnice i ne pusti “mušku suzu” kada vidi račun.
- Omogućava normalne izlaske. Pod normalne mislim nešto tipa bioskop, par pića i/ili klopa sa društvom, jednom, dvaput mesečno paintball, skvoš i slično. Izaći i potrošiti 150 eura na alkohol po meni nije normalan izlazak.
- Omogućava da, pored rešenih osnovnih životnih potreba, uz disciplinu i uštedi nešto (50 – 100 eura mesečno recimo).
Cela priča se može svesti na skroman lagodan života bez oskudice i mogućnost da se malo i uštedi.
Zanima me vaše mišljenje – koliko je moj pogled na normalnu platu realan? Pitanja su sledeća:
- Šta sam propustio, a nisam smeo? Šta vi smatrate da treba da bude pokriveno normalnom platom?
- Kolika je normalna plata u sredini u kojoj živite?
- Koliku platu biste očekivali da sada tražite posao?
Bitne stvari su vaše bračno stanje i broj dece, da li osoba sa kojom živite radi, vaše godine iskustva, industrija u kojoj ste, gde živite itd. Odgovore stavite u kontekst odnosa sa poslodavcem koji vas tretira kao ljudsko biće, ne kao resurs – prijava na dogovreni iznos, redovna isplata, dobri uslovi za rad, nema prekovremenog ostajanja i slično.
Prekjuče je na InfoStud pušten oglas za Customer Relations mesto koje imamo otvoreno. Hvala svima koji su predložili kako da nazovemo poziciju, a posebno hvala ljudima koji su prethodni post prosledili prijateljima za koje misle da bi im taj posao ležao.
Pre pola godine smo u istom obliku (vrući oglas, 14 dana) oglašavali mesto programera tako da nam proces nije skroz nov. Doduše, tada smo imali pomoć dok smo sada prepušteni sami sebi.
Evo i nekih prvih iskustava i poređenja sa prethodnim oglasem:
- U prva 24 časa smo dobili više prijava za novu poziciju nego što smo ukupno dobili prijava za posao programera za svih 14 dana koliko je oglas stajao na InfoStudu.
- Dosta ljudi koristi shotgun pristup traženju posla – pošalju svoj rezime na što više adresa, uključujući i za one poslove koje apsolutno nemaju nikakve veze sa onim što su prethodno radili. Ako prođe prođe.
- U par rezimea sam nalazio učestale greške u spelovanju. To je automatska diskvalifikacija bez obzira na sve ostalo. Svakome se provuče greška tu i tamo, posebno kada je strani jezik u pitanju i to skroz razumemo, ali rezimei o kojima pričam nisu prošli ni osnovni spell check, kamo li bilo šta ozbiljnije.
- Propratna pisma su generička. U samo dva, možda tri slučaja se vidi da je osoba pogledala ko smo i na čemu radimo. Samo jedna osoba je napisala: “Posetila sam sajt i imam par ideja kako biste ga mogli unaprediti”.
Shotgun pristup možda dobro zvuči na papiru (šta je bolje, prijaviti se na 5 ili na 50 oglasa?), ali malo iskustva koje imam do sada takvo je da smatram da je količina vremena koju ću kao poslodavac uloži za kandidata proporcionalna količini vremena koju je on uložiš javljajući se na oglas. Ako je samo kliknuo Send zato što je lako, ogromna je verovatnoća da se njegov rezime ni po čemu neće isticati u moru drugih.
Možda grešim, ali mi se čini da je bolje prijaviti se na 5 oglasa uz dobro sastavljeno motivaciono pismo, posebno napravljeno za svaku od pozicija, umesto da se prijaviš na 50 otvorenih mesta i nigde ne privučeš pažnju.
Za sada prema shotgun pristupu ima love – hate stav. Hate deo je to što gomila rezimea oduzima dosta vremena. Love deo je to što će se ta gomila rezimea već posle prvog kruga odabira smanjiti na manje od 10% od početnog broja.
Videćemo kako će se cela stvar razvijati dalje.
