Dok smo kampovali u Grčkoj, prijatelj mi je preporučio da pogledam Long Way Round. U pitanju je lepo dokumentovana avantura (put oko sveta na motoru) koju mnogi priželjkuju, ali za koju retki imaju petlju da je ostvare. No, da ne odlutam na tu stranu o avanturama, mnogima i retkima, ima vremena za te priče…
U jednoj od epizoda s početka, dok su još uvek u Evropi, Ewan i Charley obilaze neku crkvu, šta već, gde se u fontanu baca novčić za želju. Tipično turistička stvar, ali me zainteresovao Ewanov komentar (parafraziram):
Nije li tipično za zapadne kulture da kupujemo želje novcem? Kao da će novčić pomoći u njenom ostvarenju…
Evo ga jedan ekstreman primer. Grad Rim izvuče svaki dan oko 3000 EUR iz fontane Di Trevi, a taj novac se dalje koristi u dobrotvorne svrhe. To je baš dosta želja!
Po legendi, ko baci novčić u Di Trevi sigurno će se vratiti u Rim. Lepa želja! Ko ne bi voleo da se vraća iznova i iznova Večnom Gradu?
Čak i ja, koji postajem sve ciničniji kako vreme prolazi, sam bacio par novčića, za sebe i za prijatelje. Ostao sam tanak jedan obrok u nekom fast food restoranu, ali ko ga šiša – ako bar neko od ekipe ode do Rima, biće to money well spent. U najgorem slučaju, donirao sam 5, 6 EUR dobrotvornim organizacijama, što samo po sebi i nije loše.
Logički gledano, nema previše smisla bacati novac u fontanu, bunar, šta već, zarad želje. Jednostavno nema. Ali, taj ritual je tipično ljudski, pa ako ga već ljudi toliko praktikuju, što ne izvući maksimum iz njega:
- Iskoristi momenat da fino, natenane razmisliš o tome šta stvarno želiš u tom momentu. Bez brzopletog zaletanja zato što je gužva i svi se tiskaju da požele svoje želje. Polako… Danas ljudi toliko brzo žive da jednostavno ne znaju šta stvarno žele.
- Zapamti želju i baci novčić.
- Zasuči jebene rukave i, ako ti je stvarno stalo do toga, radi na tome šta god da si sebi zacrtao. Većina uglavnom preskoči ovaj korak.
PS: Cela ova priča o željama mi je često padale na pamet zbog refrena Airplanes koju sam baš dosta slušao u zadnje vreme. Toliko o zagriženom ljubitelju ekstremnog metala…
U par navrata tokom našeg puta po arapskim zemljama i Severoistočnoj Aziji mi je palo na pamet kako je pomalo čudna stvar da ljudi iz Srbije idu leti na odmore.
Donekle je apsurdno to da je tada lepo vreme i u Srbiji i da ne dobijaju ništa posebno time što idu u Grčku, Hrvatsku ili Bugarsku. Zašto trošiti veliko parče godišnjeg odmora na odlazak na more kada jedan ili dva produžena vikenda mogu super da posluže za punjenje baterija. Opcija za te kratke “izlete” ima mnogo: odlazak na neku od naših planina ili banja, poseta prijateljima na selu, komšiluku (Hrvatska, Bosna itd), neki rafting i slično.
I onda, kada zazimi i upekne minus, uzme se godišnji odmor i poveže sa novogodišnjim praznicima, pa pravac neki tropski raj:
Zalazak Sunca, Hikkaduwa, Sri Lanka. 25. decembar 2009.
Na Šri Lanku se recimo može leteti za oko 300 eura iz Istanbula (povratna karta) kada se karte nabave na vreme, ne treba nikakva viza (pečat u pasoš kada sletite i to je to), a dvokrevetna soba košta manje od 20 dolara dnevno u mestu kao što je Ikaduva. Ljudi koji umeju da se cenjkaju mogu i osetno bolje proći što se smeštaja tiče, samo se ne treba stideti i tražiti dobar deal.
Šri Lanku sam uzeo samo kao primer. Tu su i Tajland i Indonezija i Kambodža i Laos i mnoge druge zemlje u kojima se čovek može jako lepo provesti, uživati u lepom vremenu, plažama, rekama, novoj kulturi, kuhinji i aktivnostima, društvu lokalaca i turista i sve što ide uz to, za isti novac koji ljudi potroše kada odu na dve nedelje u Grčku na primer.
Da ne dođe do zabune, i meni je cela ova ideja nova. Zahvaljujući dvomesečnom putu na kome sam bio imao sam prilike da iz prve ruke vidim neke od navedenih zemalja, vidim cene smeštaja i hrane, raznih izleta i aktivnosti. Kada se uporede cene u Grčkoj, Hrvatskoj ili Crnoj Gori, ove zemlje su jeftinije što kompenzuje cenu dolaska do njih, a iskustva i osećaj je potpuno nov i drugačiji. Neke to možda malo i straši, ali apsolutno preporučujem svima koji imaju bar malo avanturističkog duha (ne treba mnogo za većinu destinacija).
Da ne počinjem o tome koliko predrasuda jedan ovakav put ruši i za koja si iskustva bogatiji kada se vratiš…
Danas nam je zadnji dan u Indoneziji tako da se put polako privodi kraju. Još su nam ostale neke stvari nasitno: koji dan na Šri Lanci i po jedno popodne u Singapuru i Dubaiju. A prošli smo dosta: Bugarsku, Tursku, Siriju, Jordan, Maleziju, Vijetnam, Tajland i Indoneziju. To je stvarno dosta država za period od nešto manje od dva meseca.
Nevesta, Umayyad džamija, Damask
Lepota kod takvog brzopoteznog putovanja je što za kratko vreme vidiš dosta mesta, ali je loša stvar što nigde ne ostaneš dovoljno digo da bi video bilo šta više od par bitnijih znamenitosti. Nekada treba i da odmoriš i napuniš baterije, pa onda ostane gorak ukus jer si “straćio” vreme na neki tropski raj, a mogao si da odeš na Krakatau, Komodo ili Borobudur.
Poznati pogled na Riznicu, Petra, Jordan
Naravno, ništa od tog vremena nije protraćeno jer je sve to deo puta. Kako se put polako privodi kraju, drago mi je da sam obišao tolika mesta, ali i znam da sam ostao “dužan” zemljama koje su mi se svidele. Sirija sama po sebi nije ostavila previše jak utisak na mene (ako izuzmem Umayyad džamiju, jedno od najsvetijih mesta na planeti), ali mi je zato Indonezija baš prirasla srcu zbog svoje raznovrsnosti i bogatstva, Vijetnamu sam dužan bar dva meseca kako bih natenane obišao jug i sam sever zemlje, Tajland smo samo zagrebali po površini, a od Malezije nismo ni M videli (par dana u Kuala Lumpur skoro da se i ne računa jer je zemlja skroz drugačija od onoga što se u KL može videti).
Detalj iz Muzeja Pismenosti, Hanoi, Vijetnam
Daleko od toga da mi je bilo šta žao, čak ovakvo putovanje vidim i kao veliku prednost. Uvek imam drugi osećaj kada posećujem mesto na kome sam već bio. Stvari su poznate, bude se uspomene, a sa mestom i ljudima imam mnogo prisniji odnos. Svaku od ovih zemalja u budućnosti mogu da posetim sa prijateljima i doživim je na skroz drugi način, a, kad sam već tu, obiđem i neke stvari koje sam propustio prošli put.
I za kraj još par zanimljivih fotkica koje sam na brzinu našao (tek treba da izvučem best of kolekciju):
Tropski raj, Koh Phangan, Tajland
Pogled na selo sa visećeg mosta, Bukit Lawang, Indonezija
Detalj iz Velike Palate, Bangkok, Tajland
Na ovom putu smo prošli kroz osam zemalja tako da smo imali priliku da vidimo sve i svašta što se hrane tiče – od hramova brze hrane (u svakom većem gradu ćete naći bar jedan McDonalds, KFC ili Burger King), preko fancy restorana (fancy varira od zemlje do zemlje), pa do restorana koji više liče na auto-mehaničarkse radionice nego na mesta na kojima ljudi jedu i tezgi na ulici (kupite hranu na ulici, primaknete solicu i tu jedete, na sred pijace).
Posle svega, mislim da je najbolje držati se lokalne hrane:
- Namirnice su sveže
- Lokalci spremaju tu hranu već decenijama i vekovima i znaju sve trikove
- Prilika je da probate nešto novo ili poznato, ali spremljeno na drugačiji način. Ako mi se nešto ne svidi, uvek je lako ostaviti
- Uvek ćete proći jeftinije sa lokalnom hranom nego sa “uvoznim” varijantama
Naravno, i sa lokalnom hranom treba pažljiv. Jedno od pravila kojih se držim je da neću jesti na mestu gde ne vidim bar par ljudi kako sede i jedu. Ukoliko vidim restoran koji mi se učini sumnjivim, ali je pun lokalcima koji krkaju – tu već nema greške. Postoji razlog zašto su ti ljudi tu, i meni je lično zanimljivije sesti i jesti sa njima, nego juriti KFC.
Na slici: morska hrana u Džakarti, pod nekakvom štarom uz kamiondžijski put (definitivno van dela koji turisti uglavnom posećuju). Ovde upućeni lokalci idu na seafood, a mi smo tu završili na preporuku prijatelja. Škampi u slatko-kiselom sosu – čista desetka!
Kako stvari stoje, 28. oktobra (sad u sredu) bi trebalo da krenem na svoj prvi backpackerski put. Zemlje koje obilazimo? Svašta nešto: Sirija, Jordan, Šri Lanka, Vijetnam, Tajland, Malezija i Indonezija. Originalno je trebalo da se ide preko Rusije, Mongolije i Kine, ali se od toga odustalo iz praktičnih razloga: skok cene karte i rasporadaja karata za voz koji je inače bio u igri. No dobro, daleko bilo da južna tura nije zanimljiva, a Rusija, Mongolija i Kina mogu malo da sačekaju.
Iako mi cela stvar u glavi još uvek izgleda potpuno daleko i apstraktno, to je tu – za par dana, tako da evo nekih sitnih beleški, uglavnom praktične i paranoidne prirode. Svaki put nosi izvesne rizike i treba ih biti svestan, ali opet – da se stalno gleda na “Šta sve može da se desi!” ne bismo nikada kročili van svojih domova, a kamo li putovali.
***
Briga o zdravlju na putovanju je vrlo bitna stvar jer konstantno izlažete telo naprezanjima i šokovima u vidu promena klime, hrane i vode, dugih napornih putovanja itd. Na sajtu Kluba Putnika Srbije ima odličan članak o putovanjima i zdravlju, uključujući i listu lekova koje bi trebalo da se ponese. Ostali tekstovi u Iskustveniku su takođe jako korisni.
Što se vakcina tiče, o njima treba razmišljati minimum 2 meseca pred put. Na primer, vakcina za Hepatitis B se prima više nedelja, tako da sam za to zakasnio, a voleo bih da to ima pokriveno, čisto da ne boli glava. No dobro, šta je tu je – rado ću poslušati preporuku doktorice: “Drž’ se dalje od krvi”. Dogovoreno doktorka!
***
Trgovina opijatima u Maleziji se kažnjava smrtnom kaznom. Nije ti baš svejedno kada vidiš Death Penalty ispisan velikim crvenim slovima u svom pasošu (lupe crveni pečat, na dno vize). Savet je da se ruksak prepakuje pred ulazak u Maleziju, čisto da budeš siguran da ti u džepovima nije završilo nešto što ne bi trebalo da bude tu.
***
Videćemo da li će 32l backpack + “poštarska” torba za laptop i ručni prtljag (od koga se ne odvajam) biti dobra kombinacija. Možda ću i proklinjati dan kada sam odlučio da uzmem to umesto 55l backpacka i ruksaka koji će moći da ide u njega i koji ću vaditi po potrebi.
32l backpack (Deuter Act Trail) je namerno manji. Svi koji putuju savetuju da treba spakovati što manje stvari, a nema ništa bolje da to osigura od samog fizičkog ograničenja torbe. Sadržaj ormara ostaje u stanu, a ja na leđima nosim samo ono što je apsolutno potrebno (plus laptop i punjač kao jedinu neobaveznu stvar). Konkretan model je prevagnuo u odnosu na druge zato što ima jednostavan prilaz dnu ruksaka.
***
Od elektronike nosim laptop i foto aparata (plus punjači). Naradije ih ne bih ni nosio (manje brige i kilograma na leđima), ali pošto put traje dva meseca, ipak ne želim da budem skroz bez računara. Stvarno ne vidim ništa loše u tome da se tokom leta slože fotke i napišu utisci sa Šri Lanke. Ili pak baci koja linija koda u senci palminog drveta na Baliju, uz prvu jutarnju kafu. Recimo 
Laptop je dve godine star MacBook. Solidna mašina u malom pakovanju (Core 2 Duo sa 4GB RAM-a, oko 2.5kg sa punjačem) sa jako dobrom wireless karticom i dobrom autonomijom (isključite wireless, smanjite osvetljenje ekrana i baterija traje 4h). MacBook Pro ostaje u Novom Sadu – em je velik, em mu baterija traje max 3h.
Foto aparat je Canon PowerShot SD780IS (kod nas ide kao Ixus 100IS ako se ne varam). Malen i kompaktan, a snima i HD video tako da može da posluži ako odlučim da kačim “putopriče” umesto pisanija i fotki. Samo da još negde vidim za neki mali tripod…
Stvarno bih rado prošetao “Marka”* Azijom, ali pošto ne može da se osigura (max osiguranje prtljaga do 200e, i to uz Comfort polisu), neću da se igram. Skupo, veliko, bode oči – za sada ostaje u Novom Sadu. Ovaj put idem eksperimentalno, da “opipam puls” tim dalekim zemljama, a kasnije uvek mogu da se vratim na foto ture.
* Tepanje kameri © Ivana Jurčić 
***
Par dana sam jurio torbu za laptop i stvari koje ću svakodnevno vući sa sobom. Lista zahteva:
- poštarka, da u nju može da stane i laptop i peškir i voda i sitnice koje kupim u prolazu,
- prostrana da bude dobar companion rancu od 32l,
- treba da odradiš dve stvari da bi došao do glavnog dela (bar čičak + rajfešlus, ako ne i nešto malo ozbiljnije),
- glavni deo, gde ide laptop može da se zaključa malim katancem, ali da se katančić ne vidi, za “gradsku vrevu”,
- lako dostupan džep za sitnjarije, da ne moram malo-malo da otvaram celu torbu samo da bih došao do maramica ili sitnog novca.
Možda sam paranoik, ali ono što sam čuo o sitnim krađama je da se dešavaju svugde i da su čist oportunizam i greška samih turista (momenti nepažnje ili nemarnost). Sitnice kao što je katančić ili torba vezana za nešto što ne može da se pomeri dosta pomažu.
Izbor je na kraju pao na Proteo Casual Messenger torbu i neke klasične (na ključ) katančiće koje sam našao kod lokalnog ključara. Tu je i jedan mali katančići sa šifrom, za situacije kada treba samo da osiguram torbu od otvaranja (šetnje gradom npr).
***
To je to za sada. Kao što vidite, u pitanju su čisto praktične i često pomalo paranoidne beleške, bez i jednog pomena mesta koja ćemo obići. O tome nekom drugom prilikom…
Ako imate neke komentare, savete ili anegdote vezane za navedene zemlje, pucajte. Tu sam do srede
