Dok smo kampovali u Grčkoj, prijatelj mi je preporučio da pogledam Long Way Round. U pitanju je lepo dokumentovana avantura (put oko sveta na motoru) koju mnogi priželjkuju, ali za koju retki imaju petlju da je ostvare. No, da ne odlutam na tu stranu o avanturama, mnogima i retkima, ima vremena za te priče…
U jednoj od epizoda s početka, dok su još uvek u Evropi, Ewan i Charley obilaze neku crkvu, šta već, gde se u fontanu baca novčić za želju. Tipično turistička stvar, ali me zainteresovao Ewanov komentar (parafraziram):
Nije li tipično za zapadne kulture da kupujemo želje novcem? Kao da će novčić pomoći u njenom ostvarenju…
Evo ga jedan ekstreman primer. Grad Rim izvuče svaki dan oko 3000 EUR iz fontane Di Trevi, a taj novac se dalje koristi u dobrotvorne svrhe. To je baš dosta želja!
Po legendi, ko baci novčić u Di Trevi sigurno će se vratiti u Rim. Lepa želja! Ko ne bi voleo da se vraća iznova i iznova Večnom Gradu?
Čak i ja, koji postajem sve ciničniji kako vreme prolazi, sam bacio par novčića, za sebe i za prijatelje. Ostao sam tanak jedan obrok u nekom fast food restoranu, ali ko ga šiša – ako bar neko od ekipe ode do Rima, biće to money well spent. U najgorem slučaju, donirao sam 5, 6 EUR dobrotvornim organizacijama, što samo po sebi i nije loše.
Logički gledano, nema previše smisla bacati novac u fontanu, bunar, šta već, zarad želje. Jednostavno nema. Ali, taj ritual je tipično ljudski, pa ako ga već ljudi toliko praktikuju, što ne izvući maksimum iz njega:
- Iskoristi momenat da fino, natenane razmisliš o tome šta stvarno želiš u tom momentu. Bez brzopletog zaletanja zato što je gužva i svi se tiskaju da požele svoje želje. Polako… Danas ljudi toliko brzo žive da jednostavno ne znaju šta stvarno žele.
- Zapamti želju i baci novčić.
- Zasuči jebene rukave i, ako ti je stvarno stalo do toga, radi na tome šta god da si sebi zacrtao. Većina uglavnom preskoči ovaj korak.
PS: Cela ova priča o željama mi je često padale na pamet zbog refrena Airplanes koju sam baš dosta slušao u zadnje vreme. Toliko o zagriženom ljubitelju ekstremnog metala…
Ako ćemo iskreno, poruku koja je trenutno na US dolaru je pregazilo vreme: “In God we Trust” je previše jednostrano i religijski obojeno da bi opisalo promene kroz koje je ceo svet, ne samo Amerika, prošao u zadnjih pola veka, vek.
Cela poruka Fugio centa iz 1787. godine je nešto što bi, po mom mišljenju, danas mnogo bolje leglo, a da se ne izmišlja topla voda.
Kovanicu je navodno dizajnirao niko drugi do Benjamin Franklin, i na njoj postoje dve poruke: “Vreme leti” u vidu rebusa (Fugio, “Ja letim” i sunčani sat) i “Mind your business”. Iako se ne zna da li je autor poruke namenio poslovnim ljudima tog vremena (“Pazi na svoj posao”) ili svim građanima (“Gledaj svoja posla”), obe su univerzalne i aktuelne i dan danas, možda više nego ranije.
Danas je lakše nego ikada izneti svoje mišljenje, imati publiku i pratiti šta ljudi oko tebe misle i rade. Super je to, ali mi pomalo i idu na živce social ovo, optimized ono, trgovina “fanovima” i slične fore. Sve zajedno je jedna velika, bučna gomila publike, opinion makera, eksperata koji prodaju ovo i ono, firmi koje bi to htele da ekspolatišu itd.
Kada o svemu tome počnem da razmišljam, sve ima smisla i sve se nekako normalno razvija (ka čemu mogu samo da probam da naslutim, ali ne znam), ali je opet sve to samo jedan veliki džumbus, a protiv džumbusa može samo jednostavnost: ćuti i uživaj, gledaj svoja posla i ne dozvoli da ti vreme uludo odlazi na gluposti. Važi i danas kao što je važilo i pre 250 godina i odmah mi sve nekako dođe lakše…
Više detalja: Fugio cent na Wikipediji. Prvi put sam se sreo sa njim u knjizi Empire of Wealth: The Epic History of American Economic Power.
Tekst The Cult of Busy kao temu uzima zauzetost i potrebu da se non-stop imaju neke obaveze, ljudi sa kojima se treba sastati, projekti koje treba završiti, papire koje treba izoveravati itd.
Kroz tekst se provlači i priča o tome kako imamo iskrivljenu sliku o zauzetim ljudima ili ljudima koji rade mnogo – zauzeti ljudi su bitniji, uspešniji, postižu više sa svojim životima, šta već. A to je daleko od pravila – mnogi uspešni ljudi jesu pritisnuti obavezama, ali nisu svi zauzeti ljudi uspešni. Možda su samo spori u radu ili nemaju dovoljno iskustva ili ne umeju da odvoje bitno od nebitno pa troše sati na gluposti ili…
Suština je da majstor nije onaj koji radi mnogo, već onaj koji postiže mnogo. Bitni su rezultati, a ne koliko si vremena slomio da bi ih postigao (ili ne bi, mnogi napori koje ulažemo na kraju i ne urode plodom).
Što se stila života tiče, posebno mi se sviđa ovaj detalj:
It’s the ability to pause, to reflect, and relax, to let the mind wander, that’s perhaps the true sign of time mastery, for when the mind returns it’s often sharper and more efficient, but most important perhaps, happier than it was before.
Ako ništa, evo je bar tema za razmišljanje: burnout nije za pohvalu, već signal da nešto nije u redu sa onim na čemu radiš i kako to radiš.
Jutros čitam neke diskusije na forumu poznate GTD aplikacije za Mac i naletim na diskusije gde se korisnici žale na sporost tima koji razvija aplikaciju i na to što neke od osnovnih mogućnosti koje su odavno najavljene još nisu ubačene.
Jedna od mogućnosti koju najviše traže za iPhone verziju aplikacije je sinhronizacija koja ne zahteva WiFi, već može da koristi dostupnu mobilnu mrežu. U svoj toj drami gde razočarani korisnici najvaljuju da će se prebaciti na konkurentske aplikacije, kritikuju tim za odstustvo kvalitetne komunikacije i predanosti i sve što ide uz to, naletim na sledeći komentar:
I don’t even sync 2-3 times a day. I sync every morning before I go to work. That’s it. Works fine for me. Is my list a bit crowded with done items by the end of the day? Yes, but I have lived with more difficult problems in my day, like when that guy on the beach in Mexico started shooting at me. Somehow, a cluttered todo list doesn’t compare! 
Sve je stvar perspektive. Sa stresom i dramom je lako izaći na kraj kada se stvari stave na svoje mesto, u skladu sa svojom stvarnom važnošću. Sitnice utiču na kvalitet života, ali nisu vredne da se opterećujemo njima ili nekome zagorčavamo život zbog njih.
Naravno, ovo nije opravdanje za predug release cycle i neispunjena obećanja, ali neke stvari jednostavno treba imati na umu kada počnemo da dramimo oko gluposti.
Danas mi je stigao stativ i glava, pa sam izašao na terasu malo da se igram. Na IV spratu, iznad malog parka, terasa ima i koliko toliko zanimljiv pogled. U poređenju sa terasom u stanu koja gleda na naše dvorište, plus dvorišta nekih starih zgrada u Železničkoj, terasa u kancelariji je pravi vidikovac.
Od ranije sam znao da je Photoshop jako dobar što se krpljenja više slika u jednu tiče, ali tek danas sam video koliko je cela stvar jednostavna i kakve rezultate daje. Evo ih koraci kako može jednostavno da se napravi jedna panorama, čisto da pribeležim da sam ne zaboravim pošto sumnjam da ću ih praviti često.
1. Izašao na terasu, namontirao aparat na stativ i ufotkao par fotografija pomerajući fotoaparat oko vertikalne ose.
2. Skinem fotke sa aparata na komp i složim ih u jedan folder:
3. Uvezem fotke u Photoshop kao jedan fajl, gde je svaka fotka na zasebnom sloju. Photoshop već ima skript za to: File > Scripts > Load Files into Stack. Ovaj alat čak ima i Attempt to Automatically Align Source Images opciju koja štedi korak #4 kada je otkačena.
4. U Layers panelu selektujem sve slojeve sa slikama i odaberem Edit > Auto-Align Layers… opciju.
Auto opcija radi sasvim lepo i nakon OK dobijemo nešto ovakvo:
Ovde će ekipa videti grešku koju sam napravio… Kada se fotkaju fotke, treba preći u manualni mod (duh!) Ovo je ipak bila samo igranje, a na greškama se uči. Uz to, napolju je sad i mrak i previše hladno da jurim novi set fotografija
5. Posle “raspoređivanja” slojeva, odaberem Edit > Auto-Balance Layers kako bi Photoshop izjednačio i uskladio odabrane slojeve. Posle ovoga samo ostaje da se iseče panorama pomoću Crop alata.
Spojena i isečena panorama, bez ikakvih dodatnih dorada izgleda ovako:
Čudo su ovi današnji alati… Tehnički ti skoro ne puštaju da pogrešiš. Za lepu fotografiju je ipak potrebno nešto više od tehnike i alata, ali to je skroz druga priča.
