Dok smo kampovali u Grčkoj, prijatelj mi je preporučio da pogledam Long Way Round. U pitanju je lepo dokumentovana avantura (put oko sveta na motoru) koju mnogi priželjkuju, ali za koju retki imaju petlju da je ostvare. No, da ne odlutam na tu stranu o avanturama, mnogima i retkima, ima vremena za te priče…
U jednoj od epizoda s početka, dok su još uvek u Evropi, Ewan i Charley obilaze neku crkvu, šta već, gde se u fontanu baca novčić za želju. Tipično turistička stvar, ali me zainteresovao Ewanov komentar (parafraziram):
Nije li tipično za zapadne kulture da kupujemo želje novcem? Kao da će novčić pomoći u njenom ostvarenju…
Evo ga jedan ekstreman primer. Grad Rim izvuče svaki dan oko 3000 EUR iz fontane Di Trevi, a taj novac se dalje koristi u dobrotvorne svrhe. To je baš dosta želja!
Po legendi, ko baci novčić u Di Trevi sigurno će se vratiti u Rim. Lepa želja! Ko ne bi voleo da se vraća iznova i iznova Večnom Gradu?
Čak i ja, koji postajem sve ciničniji kako vreme prolazi, sam bacio par novčića, za sebe i za prijatelje. Ostao sam tanak jedan obrok u nekom fast food restoranu, ali ko ga šiša – ako bar neko od ekipe ode do Rima, biće to money well spent. U najgorem slučaju, donirao sam 5, 6 EUR dobrotvornim organizacijama, što samo po sebi i nije loše.
Logički gledano, nema previše smisla bacati novac u fontanu, bunar, šta već, zarad želje. Jednostavno nema. Ali, taj ritual je tipično ljudski, pa ako ga već ljudi toliko praktikuju, što ne izvući maksimum iz njega:
- Iskoristi momenat da fino, natenane razmisliš o tome šta stvarno želiš u tom momentu. Bez brzopletog zaletanja zato što je gužva i svi se tiskaju da požele svoje želje. Polako… Danas ljudi toliko brzo žive da jednostavno ne znaju šta stvarno žele.
- Zapamti želju i baci novčić.
- Zasuči jebene rukave i, ako ti je stvarno stalo do toga, radi na tome šta god da si sebi zacrtao. Većina uglavnom preskoči ovaj korak.
PS: Cela ova priča o željama mi je često padale na pamet zbog refrena Airplanes koju sam baš dosta slušao u zadnje vreme. Toliko o zagriženom ljubitelju ekstremnog metala…
When asked about Android’s weak battery life at the Google Zeitgeist forum, Google co-founder Larry Page said that if anyone is not getting a full day’s worth of battery, there’s “something wrong.” Page then went on to suggest it’s probably user habits and third-party apps causing battery woes. “When there is software running in the background, that just sort of exhausts the battery quickly,” said Page.
Original. Via Daring Fireball.
Multitasking na spravama koje još uvek nemaju dovoljno snage i stamine da ga pravilno podrže je samo prost kompromis. Apple će čekati dok hardver ne sazre pre nego što omogući pravi multitasking third party aplikacijama, a ostali su izgleda spremni da žive sa tim kompromisom.
Oba pristupa su OK po meni, a korisnik sam može da glasa svojim novčanikom šta mu je prioritet.
Ja sam od mlađe generacije korisnika računara (prvi PC uzeo tek krajem 1998), ali se i dalje sećam dana kada su se programi, igre i fajlovi menjali na disketama. Međutim, od mene postoji niz generacija ljudi koji koriste svakodnevno računare, a u životu nisu nikada imali floppy u rukama. Jednostavno, za to nije bilo potrebe – zamenili su ih USB stikovi, prepisivi diskovi i koješta slično.
Zašto je onda floppy još uvek simbol za trajno čuvanje fajla?
Postoje milioni ljudi koji pogledaju u ovu ikonicu i onda im jednostavno nema smisla. Da ne pričamo o “klincima” koji već sa 8, 9, 10 godina počinju da čeprkaju po računarima… Da nema labele, ništa im ne bi bilo jasno.
Mada, ovo nije ni jednostavan problem. Šta treba da zameni floppy kao simbol za trajno čuvanje fajlova? Stvari su toliko mutne u zadnjim godinama (stikovi, diskovi, lokalni i globalni itd) da mi ništa pametno ne pada na pamet… 
Tekst The Cult of Busy kao temu uzima zauzetost i potrebu da se non-stop imaju neke obaveze, ljudi sa kojima se treba sastati, projekti koje treba završiti, papire koje treba izoveravati itd.
Kroz tekst se provlači i priča o tome kako imamo iskrivljenu sliku o zauzetim ljudima ili ljudima koji rade mnogo – zauzeti ljudi su bitniji, uspešniji, postižu više sa svojim životima, šta već. A to je daleko od pravila – mnogi uspešni ljudi jesu pritisnuti obavezama, ali nisu svi zauzeti ljudi uspešni. Možda su samo spori u radu ili nemaju dovoljno iskustva ili ne umeju da odvoje bitno od nebitno pa troše sati na gluposti ili…
Suština je da majstor nije onaj koji radi mnogo, već onaj koji postiže mnogo. Bitni su rezultati, a ne koliko si vremena slomio da bi ih postigao (ili ne bi, mnogi napori koje ulažemo na kraju i ne urode plodom).
Što se stila života tiče, posebno mi se sviđa ovaj detalj:
It’s the ability to pause, to reflect, and relax, to let the mind wander, that’s perhaps the true sign of time mastery, for when the mind returns it’s often sharper and more efficient, but most important perhaps, happier than it was before.
Ako ništa, evo je bar tema za razmišljanje: burnout nije za pohvalu, već signal da nešto nije u redu sa onim na čemu radiš i kako to radiš.
Defintiivno deluje kao zanimljivo mesto za posetiti:
