Kurir (naš nasušni) javlja, a trojka prenosi: "Bogataši kriju motorne sanke od kriznih štabova (a raja nema 'leba da jede)". Bad snowmobile owners, bad!
Servisiranje Apple računara u Srbiji
Jednostavno, blagi užas, posebno ako ste kućni korisnik.
Mi kada imamo problema sa nekim računarom (jako retko, na svu sreću), poručujemo novi kako zaposleni ne bi bio u praznom hodu, a stari kad se popravi, popravi. Svi računari se bekapuju na Time Capsule, pa se restore profila reši za sat vremena. U tom momentu nam više nije bitno koliko će stari komp biti na servisu. Kada ga dobijemo nazad, stoji kao rezervna mašina (za slučaj da se neki od novih računara pokvari) ili dok ne zaposlimo nekog novog kome taj računar može raditi posao.
I tako to ide već 4 godine...
PS: Mašine uzimamo u Srbiji i ne koristimo Apple Care. Možda bismo trebali… Ipak sve računare koristimo za rad minimum tri godine...
Građani Vojvodine zapošljavaju doktore nauka
Kurir, via Infostud:
Vlada Vojvodine raspisala je konkurs i pozvala sve nezaposlene doktore nauka da se jave kako bi dobili posao na nekom od fakulteta i naučnih instituta u pokrajini.
Šta sam propustio? Od kada postoji znak jednakosti između "doktor nauka" i "stručnjak"? I da li je uopšte svaki "stručnjak" zaposliv? Na slobodnom tržištu odlučuje potražnja, ne diploma, ma kakva bila.
U osnovi, inicijativu podržavam pod uslovom da iza nje stoji neko "meso" i da nije prazna predizborna priča (podmazana parama građana). Ako trećina uradi nešto korisno sa stečenim znanjem (maksimalan respekt za upornost i disciplinu da se do jedne takve diplome dođe), ceo projekat će se isplatiti. Samo da ne ostanu predugo na državnoj sisi uz opravdanje: "Pobogu, pa oni su doktori nauka!" Neka tržište odluči da li je neko potreban ili ne, ne Vlada Vojvodine.
Citat: Građani Srbije...
Blic:
Građani Srbije, prema najnovijem istraživanju, najviše veruju crkvi i policiji
Da, mnogo smo glup narod.
RSS i redistribucija sadržaja
Stiže mi mail sa jednog od domaćih agregatora gde predstavljaju svoj servis, navode prednosti izlistavanja bloga na istom itd. Jedna od rečenica iz maila mi je zapela za oko:
Preuzimamo samo one blogove koje je web sajt postavio u RSS formatu, jer se sadržaj iz RSS-a smatra slobodnim za preuzimanje.
Ovo nije istina. Sav sadržaj je u osnovi zaštićen od kopiranja osim ako autor nije naveo da stvari stoje drugačije. To što je neko omogućio praćenje novog materijala na sajtu time što je dodao RSS feed ne čini sam sadržaj automatski dostupnim za redistribuciju - za to vam treba pismeno odobrenje autora, osim u situaciji kada uz sadržaj nije navedeno da je dostupan pod licencom koja dozvoljava redistribuciju.
Meni je lično svejedno, pošto sve što ovde napišem ide pod CC licencom koja dozvoljava redistribuciju, ali me na momenat izbaci kada se neko pravi neuk kako bi stvari išle u njegovu korist. Ukoliko se baviš redistribucijom sadržaja, razumi licenciranje istog - to ti je posao.
Novi prostor #3
Nisam pisao o novom prostoru u zadnjih par nedelja zato što... Pa, nije bilo nikakvog napretka na tom polju od 20. decembra do 10. januara tako da i nije bilo o čemu da se piše. To je naša realnost, jednostavno se NIŠTA ne radi oko praznika.
Kako god, u ponedeljak su napokon krenuli električari da prekrajaju struju, a juče su izašli i gipsari i počeli sa montiranjem pregradnih zidova. Svetlo, mreža i video nadzor su poručeni još sredinom decembra, a oko praznika smo dogovorili šta treba da se dogovori u vezi kuhinje tako da se i to zakotrljalo.
Nema šanse da se ispuni naše očekivanje da već tokom januara uselimo u novi prostor, pa smo ostali na zadnjem roku - februar. Tada ionako nemamo nikakvog izbora i moramo da uselimo jer nam ističe najam trenutnog prostora koji ne želimo da produžavamo.
Nemački model
Normalan sistem, koji gleda sopstveni interest na duge staze bi trebalo ovako da funkcioniše:
"What we have here is stakeholder capitalism, not shareholder capitalism"
Klaas Hubner, za The Washington Post
Tekst iz koga je ovo izvučeno je o tome kako se treba posvetiti pravim vrednostima, čak i po cenu gubitka brzog profita, zarad izgradnje nečeg održivog i zdravog na duge staze, pa bacite pogled. Što se Srbije tiče, nismo mi tog kova.
eBirokratija
Kako se naš preglomazni državni aparat polako prebacuje na IT rešenja, sve više i više ćemo viđati ovakve slučajeve: Zaštićen samo onaj ko papreno plati.
Naime, ako ste pre 1. januara 2010. godine sklapali ugovor o kupoprodaji nekretnine, jedini način da se on nađe u novoj bazi podataka je da se isti ponovo overi u sudu i ponovo plati taksa koja je reda veličina par stotina eura.
Ovo je još jedan do pola odrađen posao koji je propraćen adekvatnim saopštenjima za javnost o lansiranju herojskog sistema koji rešava problem do koga nikada nije ni smelo doći.
Under Promise, Over Deliver (bukvalno!)
Ponuda novosadskih restorana na Donesi.com je sada znatno bolja nego što je bila ranije. Među restoranima koji su dodati u skorije vreme je i Grilos - restorančić iz Maksima Gorkog koji se specijalizovao za giros. Od njih sam poručivao par puta i:
- Giros im je super i ne štede na prilozima
- Uredno dostave gotovinski rečun
- Uvek donesu klopu ranije nego što najave
Za #3 sam prvi put mislio da je greška - rekli 40 min, a doneli klopu za 20. To se onda ponovilo par puta, da bi u jednom momentu jednostavno prestao da mislim da je u pitanju slučajnost. Čak šta više, mislim da je u pitanju jedan jednostavan "trik" - najavi minimum usluge koji možeš da pružiš, pa onda gledaj da pružiš svoj maksimum, bez previše prethodnog šepurenja i halabuke.
Rezultat - jako pozitivan utisak koji ostavljate na kupca! Ne samo da niste izneverili ili prosto zadovoljili njegova očekivanja, već ste ih nadmašili, a nije vas koštalo mnogo.
Iz nekog razloga ostali restorani ne koriste ovakav pristup. Drugi restoran iz koga često poručujem je baš imao problema sa dostavom - najave najbolje vreme koje misle da mogu da postignu i onda kasne. Zbog toga sam u jednom momentu prestao da poručujem od njih. Popravili su brzinu dostave od tada, ali opet idu onom logikom - optimistična procena, pa ako kasnim, jbg - gužva u saobraćaju, viša sila ili šta već.
Primer gore je lokalni restoran, ali je princip opšt: Under-Promise, Over-Deliver. Mudar prisup očekivanjima i pružanju usluge je jedan od najboljih načina da napravite fanove od kupaca, a da vas to ne košta mnogo.
PS: Sve ovo ne bi funkcionisalo da im je klopa sranje.
Agenti za nekretnine
Svi smo se nalazili u situacijama da trošimo vreme kako bismo uštedeli novac, kao i u situacijama gde smo trošili novac kako bismo uštedeli novac. Unajmljivanje agenta za nekretnine pripada ovoj drugoj grupi i nužno je zlo - unajmljujemo dobrog poznavaoca "situacije na terenu" kako bi nam pomogao da brže nađemo prostor koji nam odgovara.
To je sve dobro i baš iz tog razloga sam se u više navrata okretao lokalnim agencijama umesto češljanju oglasa. Iako smo u svim slučajevima nalazili stanove koji nam odgovaraju (za život i kancelariju), uvek sam imao neki negativan osećaj prema celom iskustvu - ne prema zakupodavcu ili stanu, svi su do sada bili maksmilano na mestu, već prema celom tom odnosu zakupodavac, nekretnina, agent, zakupac...
Slika praznog postora, ne stana gde živim ;)
Razlog zašto se ne osećam komforno kada sarađujem sa agentima za nekretnine je zato što nikada nemam osećaj da rade u mom interesu, iako sam upravo ja taj koji ih plaća. Ono što ceo odnos čini dosta sjebanim je to što agent dobija ako do posla dođe, bez obzira što isti ne mora biti dobar po tebe. U takvom sistemu agent može da se zauzme za nešto što nije nužno dobro po tebe, samo da bi do zakupa došlo što pre i on pokupio proviziju.
Na primer, ja tražim stan da iznajmim. Provizija u Novom Sadu je 40% prve kirije (čuo sam priče da je u BG čak i 100%), a trošak snosi zakupac (tj. ja u ovom slučaju). Kada su stvari tako složene, agent može komotno da gura višu cenu iako to nije u mom interesu. Višom postignutom cenom, agent dobija:
- Bonus poene kod zakupodavca. Stan se ne iznajmljuje samo jednom i ako zahvaljujući agentu zakupodavac dobije jaču cenu veća je verovatnoća da će i sledeći put preko njega izdavati stan;
- Veću proviziju.
Snižavanjem cene ili dugim traženjem kako bi se našla najbolja nekretnina za cifru koju sam spreman da platim agent ne dobija ništa na duge staze - zakupodavac će ga izbegavati jer mu obara cenu, agent će uzeti manje novca i potrošiti više vremena.
To je samo jedna od situacija gde osoba koju plaćate ne mora nužno da radi u vašem interesu. Verujem da i vi znate još niz primera gde je agent radio nešto što nije u direktnom interesu zakupca, iako ga isti plaća.
Ne želim da kažem da su agenti i zakupodavci pokvareni ljudi - oni samo gledaju da iz same nekretnine i potrebe za istom izvuku maksimum. U pitanju je potpuno prirodna situacija, pregovor. Kao sa svim pregovorima, od pregovarača zavisi koliko će dobro proći. Samo hoću da kažem da, iako poslujem sa agentima za nekretnine, ne volim ceo proces jer nemam osećaj da osoba koju plaćam uvek štiti moje interese.
Imate li vi neke zanimljive anegdote vezane za agente? Dobra, loša iskustva? Kao što rekoh - nije mi cilj da ih ocrnim (neki moji prijatelji i poznanici se bave upravo tim poslom), već čisto da iznesem svoj pogeled na svakodnevicu u kojoj se ekipa koja nema rešeno stambeno pitanje nalazi, posebno ako živi u gradovima kao što su Novi Sad ili Beograd.
Normalna plata
Pre neki dan, dok smo Mario, Nebojša, Goran i ja šetali Suboticom, povela se priča o platama PHP programera u Srbiji. Izlizana tema, ali je aktuelna danas koliko i pre koju godinu kada smo tupeli o njoj na desetinama strana po raznim forumima. Kroz diskusiju smo se malo odlepili od samih profila i došli do nečega što ja zovem normalnom platom.
Po meni, normalna plata je onaj iznos novca koji zaposleni dobija na svoj tekući račun, a koji mu:
- Omogućava da iznajmi normalan stan. Kada ovo kažem, ne mislim na duplex bez kosina od 120 kvadrata u centru grada sa đakuzijem na terasi, već neki fin dvosoban stančić za par bez dece ili, ako je u pitanju par sa decom, onda nešto veći stan u skladu sa tim. Građeno od 2000. godine pa na ovamo, sa nameštajem bar 20 godina mlađim od ljudi koji ga koriste.
- Omogućava da se normalno hrani i normalno oblači. Da čovek može da ode u market, kupi opšte namirnice i ne pusti "mušku suzu" kada vidi račun.
- Omogućava normalne izlaske. Pod normalne mislim nešto tipa bioskop, par pića i/ili klopa sa društvom, jednom, dvaput mesečno paintball, skvoš i slično. Izaći i potrošiti 150 eura na alkohol po meni nije normalan izlazak.
- Omogućava da, pored rešenih osnovnih životnih potreba, uz disciplinu i uštedi nešto (50 - 100 eura mesečno recimo).
Cela priča se može svesti na skroman lagodan života bez oskudice i mogućnost da se malo i uštedi.
Zanima me vaše mišljenje - koliko je moj pogled na normalnu platu realan? Pitanja su sledeća:
- Šta sam propustio, a nisam smeo? Šta vi smatrate da treba da bude pokriveno normalnom platom?
- Kolika je normalna plata u sredini u kojoj živite?
- Koliku platu biste očekivali da sada tražite posao?
Bitne stvari su vaše bračno stanje i broj dece, da li osoba sa kojom živite radi, vaše godine iskustva, industrija u kojoj ste, gde živite itd. Odgovore stavite u kontekst odnosa sa poslodavcem koji vas tretira kao ljudsko biće, ne kao resurs - prijava na dogovreni iznos, redovna isplata, dobri uslovi za rad, nema prekovremenog ostajanja i slično.
Oglas za posao i traženje posla po shotgun principu
Prekjuče je na InfoStud pušten oglas za Customer Relations mesto koje imamo otvoreno. Hvala svima koji su predložili kako da nazovemo poziciju, a posebno hvala ljudima koji su prethodni post prosledili prijateljima za koje misle da bi im taj posao ležao.
Pre pola godine smo u istom obliku (vrući oglas, 14 dana) oglašavali mesto programera tako da nam proces nije skroz nov. Doduše, tada smo imali pomoć dok smo sada prepušteni sami sebi.
Evo i nekih prvih iskustava i poređenja sa prethodnim oglasem:
- U prva 24 časa smo dobili više prijava za novu poziciju nego što smo ukupno dobili prijava za posao programera za svih 14 dana koliko je oglas stajao na InfoStudu.
- Dosta ljudi koristi shotgun pristup traženju posla - pošalju svoj rezime na što više adresa, uključujući i za one poslove koje apsolutno nemaju nikakve veze sa onim što su prethodno radili. Ako prođe prođe.
- U par rezimea sam nalazio učestale greške u spelovanju. To je automatska diskvalifikacija bez obzira na sve ostalo. Svakome se provuče greška tu i tamo, posebno kada je strani jezik u pitanju i to skroz razumemo, ali rezimei o kojima pričam nisu prošli ni osnovni spell check, kamo li bilo šta ozbiljnije.
- Propratna pisma su generička. U samo dva, možda tri slučaja se vidi da je osoba pogledala ko smo i na čemu radimo. Samo jedna osoba je napisala: "Posetila sam sajt i imam par ideja kako biste ga mogli unaprediti".
Shotgun pristup možda dobro zvuči na papiru (šta je bolje, prijaviti se na 5 ili na 50 oglasa?), ali malo iskustva koje imam do sada takvo je da smatram da je količina vremena koju ću kao poslodavac uloži za kandidata proporcionalna količini vremena koju je on uložiš javljajući se na oglas. Ako je samo kliknuo Send zato što je lako, ogromna je verovatnoća da se njegov rezime ni po čemu neće isticati u moru drugih.
Možda grešim, ali mi se čini da je bolje prijaviti se na 5 oglasa uz dobro sastavljeno motivaciono pismo, posebno napravljeno za svaku od pozicija, umesto da se prijaviš na 50 otvorenih mesta i nigde ne privučeš pažnju.
Za sada prema shotgun pristupu ima love - hate stav. Hate deo je to što gomila rezimea oduzima dosta vremena. Love deo je to što će se ta gomila rezimea već posle prvog kruga odabira smanjiti na manje od 10% od početnog broja.
Videćemo kako će se cela stvar razvijati dalje.
Knjige sa Amazona, drugi deo
Moje prethodno iskustvo sa poručivanjem knjiga sa Amazona nije baš bilo naročito prijatno. Za tri knjige koje su sa troškovima dostave koštale $100 morao sam da platim još dodatnih 8300 dinara za carinu, špediterkse usluge i koješta slično. Kasnije mi je u komentarima napomenuto da je to zato što sam odabrao skuplji metod dostave, preko kurirske službe. Par dana kasnije sam poručio još jednu turu knjiga, isto kao pravno lice, ali ovaj put uz najjeftiniju dostavu. Knjige su stigle za dve nedelje bez ikakvih dodatnih troškova, čak ni carine iako je ukupna vrednost paketa (4 knjige + dostava) bila $85.
Eto, sada mogu i da potvrdim da nema špediterskih troškova ukoliko se obiđe kurirska služba kao metod dostave. Za carinu stvarno ne znam, ali po ranijim iskustvima mi se čini da zavisi kako ti se zalomi - nekada je obračunaju, nekada ne.
Hvala za komentare na prethodni post - da ih nije bilo ne bih opet poručio knjige i širio bih dezinformacije da se špediterska služba i dalje ugrađuje u dostavu porudžbina sa Amazona.
Stigle knjige sa Amazona
Dok sam bio na putu stigle su mi tri knjige sa Amazona. Poručivanje knjiga stvarno ne deluje kao nešto dovoljno zanimljivo da bi se o tome blogovali, ali ovo je bio omanji eksperiment pa da "dokumentujem rezultate". Od kada su se prvi put pojavile priče o tome da je na neki način špediter postao obavezan pri poručivanju sa Amazona i značajno podigao finalnu cenu koju plaćamo po knjizi nisam ništa poručivao. Nisam imao potrebe, a nije mi se baš ni cimalo previše pošto nisam znao koja je sada procedura u pitanju.
Pre dve nedelja sam odlučio da napravim omanji eksperiment i vidim kako cela stvar funkcioniše i koliko košta, da znam za ubuduće. Inače ne poručujem više od dve knjige, ali ovaj put sam poručio tri - ako se ispostavi da je cela stvar preskupa da mi na kraju bar ostanu zanimljive knjige. Za metod dostave sam izabrao kurirsku službu (skuplja varijanta). Amazonov total, sa troškovima dostave - $100.21.
Pre par dana cimaju iz špediterske firme i pitaju šta će sa carinom. Na pitanje "Postoji carina na knjige?" odgovor je naravno - "Postoji". "Ništa onda, gurajte. Pošaljite šta treba da se plati na taj i taj email pa ćemo rešiti". Tu su došli Zagreb i Niš pa sam sa manjim zakašnejnjem dobio instrukcije i platio šta je trebalo.
Troškovi:
- Skladištarina: 800din + PDV
- Špediterske usluge: 4000din + PDV
- Carina: nešto sitno preko 1700din
- Carinske takse: 280din
- Carinska garancija: 580din + PDV
Sve ukupno oko 8300 dinara. Na knjige koje sa troškovima dostave na Amazonu koštaju $100 plaćeno je još oko 100EUR, od kojih su najveći deo špediterske usluge i skladištarina.
Sa carinom i carinskim taksama sam skroz OK (iako mi strateški priča o carini na knjige nije baš najjasnija), ali hoće li mi neko objasniti kako se špediter uglavio u celu priču i po kom osnovu uzimaju šta uzimaju?
Zaključak eksperimenta: dobro ću razmisliti pre nego što sledeći put poručim nešto sa Amazona. Dobra stvar je da sada imam 3 jako zanimljive knjige za čitanje (pored Mavericks at Work koju trenutno čitam).
Infostud i traženje programera
Pre par meseci A51 je narastao sa tri stalno zaposlena na pet. Možda ne deluje kao značajan rast, ali nama je ceo proces bio velika stvar. Jedna od dve pozicije koje smo gledali da popunimo je bio novi PHP programer koji će raditi na activeCollabu, novim proizvodima i infrastrukturi koju koristimo za prodaju i podršku.
Pošto do sada nikada nismo zapošljavali ljude van kruga prijatelja, na preporuku smo angažovali osobu kojoj je HR specijalnost da nam pomogne. Potraga je prvo počela među ljudima koje znamo. Na taj način smo našli jednog zaposlenog i jednog saradnika, ali ne i PHP programera.
Kroz priču smo došli da možda ne bi bilo loše da probamo da postavimo oglas na poslovi.infostud.com. Mnoge firme pomoću Infostuda dolaze do zaposlenih, ali ja sam iskreno bio priličan skeptik. Nije mi delovalo kao mesto po kome se programeri vrzmaju. Kako bismo bili načisto, odlučili smo da probamo i vidimo šta će biti.
Počeli smo od teksta koji jasno govori ko smo, šta i za koga radimo, šta očekujemo od zaposlenog i šta pružamo za uzvrat. Oglas je napisan na engleskom, pošto je poznavanje engleskog jezika jedan od osnovnih uslova za ovu poziciju. Za oglas smo zakupili istaknuto mesto, osetno skuplja varijanta od običnog oglasa. Logika iza ovoga je prilično jednostavna - kada testirate nečiju uslugu, testirajte maksimum koji vam partner pruža. Ako tada ne zadovolji vaše potrebe znate da ni njegova slabija ponuda neće. S druge strane, ako krenete sa slabijom ponudom i eksperiment ne donese odgovarajuće rezultate, uvek postoji šansa da je jači paket usluga mogao da okrene celu stvar.
Vruć oglas postavljen na dve nedelje i angažovanje specijaliste da nam pomogne pri obradi CV-jeva i intervjuisanju je donela rezultate - našli smo osobu koju smo tražili, upoznali neke zanimljive ljude, stekli nove prijatelje i naučili dosta o tome kako ceo proces funkcioniše. Teško rečima mogu da opišem koliko je jedno ovakvo iskustvo bitno, posebno ako ste novi u poslu.
Ne želim da kažem da ćete sigurno naći programera ukoliko okačite vruć oglas na Infostud. To vam niko ne može garantovati. Samo hoću da kažem da neke opcije ne treba isključiti na osnovu predrasude, da treba testirati i da, ako već niste imali iskustva sa zapošljavanjem novih ljudi, ne bi bilo loše da se obratite neko ko se time bavi znatno duže. Greške pri zapošljavanju znaju biti dosta skupe, a pošto su ljudi u pitanju količina stresa koju greška donosi osetno raste.
Kao dodatak jedan zanimljiv detalj. Kroz par dana na Infostudu je osvanuo oglas gde firma traži da popuni mesto koje je osoba koju smo zaposlili napustila. Definitivno nije loše biti Infostud - šta god da se desi, njima dobro :)
activeCollab korisnici u Srbiji
Jedno od pitanja koje su posetioci postavili nakon prezentacije koju sam održao na ovogodišnjem BizBuzzu je bilo koliko kupaca activeCollaba ima u Srbiji. Moj odgovor je bio 3, ali moram ovo malo bolje da objasnim, da ne bude da su samo 3 domaće firme svesne vrednosti koju alat poput activeCollab daje firmama i koriste sličan softver.
Pitanje je bilo - koliko KUPACA ima iz Srbije. Naša definicija kupca je firma koja je došla na activeCollab sajt i pomoću order forme kupila activeCollab. Po našim statistikama takvih firmi ima 3, ali to ne znači da su to jedini korisnici u zemlji.
Postoji još niz firmi i grupa koje koriste activeCollab, ali nisu kupili licencu, već su je dobili direktno od nas. Licence ne poklanjamo, ali znamo koliko je $399 za domaće pojmove tako da uvek gledamo da nađemo neku Win-Win situaciju gde oni dobiju licencu, a mi nešto što nam vredi približno ceni licence. To su ili reklame na sajtovima koji nam potencijalno mogu doneti prodaju, ili neke dizajn usluge, SEO relevant linkovi, konsalting usluge itd. Firmi koje su na takav način došle do activeCollab licence ima dvadesetak.
U svakom slučaju - hvala svima, nadam se da vas activeCollab dobro služi. Posebno hvala prijateljima koji su kupili licencu i tako nam pomogli da stanemo na noge kao firma. To nam stvarno izuzetno znači.
biZbuZZ 2008
Sada i zvanično mogu da kažem da je A51 doo zlatni sponzor ovogodišnje biZbuZZ-a. Za one koji ne znaju, biZbuZZ je konferencija koja se bavi internetom, kako kao medijumom, tako i sa poslovne strane, a ove godine će se održati po treći put.
Vidimo se u Niškoj Banji!
PS: Scena sa prošlogodišnjeg druženja *
* Not really ;)
Momentum
Sinoć se u Novom Sadu igrala utakmica svetske like između Srbije i Brazila. Brazil je fino počeo i dobio prva dva seta bez većih problema, da bi se se posle toga naši povratili i dobili meč sa 3:2 u setovima. Atmosfera se baš opasno zakuvala pred kraj četvrtog seta, dok je zadnji set publika pratila na nogama.
Ne pratim sport, a na utakmicu sam otišao čisto da vidim kako je i iskusim nešto novo. Na kraju sam ostao prijatno iznenađen atmosferom i jako lepom utakmicom, ali nisam mogao da se suzdržim a da ne povlačim paralele između stvari koje me interesuju (poslovanje, psihologija, motivacija itd) i onoga što se dešavalo na terenu.
Jedna od tih stvari je koliko je bitno pokrenuti se sa mesta i zadržati to stanje kretanja napred, bez zaustavljanja. Ima brzih i sporih delova, uspona i padova, ali je bitno da si u jednom trenutku napredovao u odnosu na prethodi, a ne stajao u mestu. To stalno stanje kretanja napred imao masivan pozitivan psihološki uticaj na ljude sa kojima radiš, dok protivnike stavlja pod veliki pritisak. Zahvaljujući tome ovo kretanje hrani samo sebe, ali ga treba održavati i usmeravati da ne bi posustalo.
Kada je Srbija dobila treći set pribojavao sam se da neće uspeti da izguraju do kraja, ali je sve bilo jasno kada su dobili četvrti. Nije uopšte bilo sporno da li će na kraju razvlaiti ili ne - jednostavno su se zaleteli i tu više nije bilo stajanja.
Kada sve saberem ova utakmica je jedno jako lepo iskustvo (na TV-u se ne može osetiti buka i atmosfera koju pravi 11 hiljada navijača) koje me ujedno tera da se zapitam šta sam danas uradio da je moja priča korak napred u odnosu na juče.
Pravi posao
Nije prvi put da čujem takvu priču.
Problem je naravno u godinama dresure kroz koje smo pršli mi i ljudi koji nas okružuju. Kada bismo išli kako "svet nalaže" samo bismo se šaltali iz institucije u instituciju - škola, fakultet, firma, penzija.
"Uvek zavisi od nekog" je savet koji ste sigurno čuli milion puta od bliskih ljudi, samo upakovan u malo drugačiju ambalažu: "Završi faks i sve će biti u redu" ili "Da se ti meni lepo zaposliš pa posle [šta god]".
Sve su to dobronamerni saveti i ljudi su iskreno uvereni da će ti život biti bolji ako završiš faks, nađeš dobar posao u nekoj banci ili nešto slično. Nervira samo kada svoje stavove forsiraju i ne prihvataju ništa drugo kao opciju.
Za kraj dva zanimljva citata iz pomenute teme:
Vast majority of the working population is institutionalized in their career mindsets and would be completely lost without someone telling them what to do every day.
i:
I come from a family of entrepreneurs. I was always told to quit my job if I wanted to make real money.
PS: Mene ne cimaju. Većina jednostavno ne može da se nosi sa mojom tvrdoglavošću u fazonu "Pusti budalu, neka tera svoje. Imamo mi pametnija posla! Sutra treba da odem do banke da dignem keš kredit kako bismo malom mogli da organizujemo rođendan."
Uz opravljen Mac Leopard na poklon! Samo u Srbiji!
Mašina je poslata u Beograd gde su mu zamenili disk, ugradili još RAM-a (jako dugo sam planirao da mu ugradim 4GB RAM-a i završim sa tim) i instalirali OS.
Tu je i najsmešniji deo priče. Kada je poslata mašina na njoj je bio Leopard - retail licenca koju sam kupio u novembru. U kutiju sam stavio samo Tiger diskove koje sam originalno dobio sa mašinom jer nisam video potrebu da im šaljem i Leopard (znao sam da je hardverski problem u pitanju i da ću sam instalirati OS kada oprave računar). Kada mi je mašina vraćena na njoj je bio Leopard (nemam pojma čija i koja licenca) sa sve gomilom softvera - sve podešeno, ikonice kulturno poslagane u Dock, ma milina jedna.
Da li je softver krekovan ili su bile trial licence na disku stvarno ne znam, ali za OS znam sigurno da nije moj. U čemu je fazon sa domaćim servisima? Pošalješ računar na servis i dobiješ mašinu sa podešenim i krekovanim softverom? Kao da se podrazumeva da to želiš i da nemaš licence. Nisu čak ni pitali.
Znam da je ovo Srbija i da je 90% softvera krekovano, ali mi u firmi smo se dogovorili da koristimo legalan softver i toga se držimo. Bilo bi krajnje licemerno da softverska firma koristi krekovan softver i očekuje da će neko drugi plaćati njen. Kao što Dragan često ima običaj da napiše - Give respect and get it back!
No dobro, živimo u sredini gde većina stanovnika ovako nešto tretira kao value added uslugu :( Ono što je bitno je da mašina sređena i da radi kao sat. Sad treba videti koliko 4GB stvarno pomaže u svakodnevnom radu.