Apple i NFC

Kroz par diskusija koje sam sa @godza imao o iPhone 5, uvek se nekako vratimo na NFC. Moje razmišljanje o tome koje nisam uspeo (stigao?) da verbalizujem se svodi na:

The truth is that NFC won’t take off without Apple — at least not nearly as quickly as it would with Apple

Izvor: Technology vs. Utility by Matt Drance

Sumnjam da Apple ne može da shipuje NFC sada ili čeka da ga neko drugi učini "prevelikim da bi se dalje ignorisao". Mislim da je istina bliže tome da Apple zna da NFC neće "poleteti" bez njih, te da ga čuvaju za novu generaciju uređaja i dobar use case koji će običnom korisniku (ne nekom zagriženom giku) biti očigledan i jako brzo nezamenljiv.

Sada se ne bih usudio da predvidim šta je tačno taj use case, ali mora biti dobra demonstracije tehnologije, a za to je potrebno partnerstvo sa nekim poznatim i sveprisutnim brendom (na američkom tržištu). Keyless otključavanje automobila nekog od premium brendova deluje zanimljivo kao demonstracija, ali pre će biti nešto tipa plaćanja računa u Starbucksu telefonom (na ovaj način bi se Apple "ugradio" i uzmeo deo kolača i na tom frontu).

Android uređaji mogu da se hvale što su tehnologiju dodali ranije, ali najviše će profita uzeti onaj koji tu tehnologiju učini masovno željenom i korišćenom. Sumnjam da su to Google i Android (po statistikama, većina Android korisnika nisu velike "trošadžije").

Vreme će pokazati…

Kako stvari postaju stabilnije…

… commiti postaju sve manji i manji. Sada nije redak slučaj da commit bude svega dve izmene u jednom ili dva fajla. Ranije, kada je sistem pucao po šavovima, retki su bili commiti koji ne zahvataju bar 10, 15 fajlova, ponekad i mnogo više kod većih refaktorisanja.

Slična je stvar i kod verzija. Kada grana pređe u fazu održavanja (ne dodaju se nove mogućnost, samo se krpe postojeće), commiti postanu maleni i retki, dok sam rad na otvaranju grane obično znači masivne izmene i gomile promenjenih fajlova.

Zašto je ovo bitno? Verovatno i nije bitno, a ako i jeste onda samo kao "smradić" koji ukazuje na ozbiljniji problem: ako je grana već neko vreme u fazi održavanja i imamo dosta velikih commita, nešto krupnije nije u redu, verovatno "kontrola kvaliteta".

Novine su loš izvor informacija

Marco Arment, Content Everywhere, But Not A Drop To Drink:

Most reporters are under a lot of pressures that work against the quality and accuracy of their stories. I’ve found that reporters have usually already written the story, at least mentally, before they ask me for a quote, and they’ll bend, twist, and edit what I say to support their narrative. I’m simply a puppet to tell their story, whatever it is.

Prijatelj je ovo iz prve ruke iskusio nedavno: ti si glumac, novinar režiser, a sve u svrhu pričanja priče. Priča koju si tu da ispričaš nije tvoja (iako će u novinama izgledati kao da jeste), već novinarova, i nemaš skoro nikakvu kontrolu nad njom. Ne želim da kažem da je to po svaku cenu loše ili da nije u obostranom interesu, samo da kod nas nije ništa drugačije nego što Marko opisuje.

Evo ga i najbolji deo Markovog komentara, trunka mudrosti za poneti:

I try to remember that whenever I read anything in the press about a subject for which I don’t have first-hand knowledge.

Kada čitam bilo šta u novinama, a posebno dnevnoj štampi, držim veliku distancu. Ako je kvalitet tekstova o nečemu što dobro poznajem (tehničke teme) toliko loš, zašto bih očekivao da materijal koji se bavi nekim drugim, meni manje poznatim temama tipa zdravlju ili ekonomiji, bude bolji? Nema osnova za to, tako da i najdobronamerniji savet iz štampe uzimam sa velikom dozom rezerve (ako ga uopšte ozbiljno i shvatam).

Postoje bolji načini da se čovek informiše i uči. Štampu je vreme i potreba naroda za dnevnim senzacionalističkim fiksom odavno zgazilo.

Stop teaching information

Robert Cringely, What would Sharon Do?:

School is bunk so stop teaching information and instead teach skills and how to learn. … We teach stuff (information) because it is easy to test, not because it is more useful to know.

Nešto u skladu sa idejom (tuđom, ja je samo prisvojio do određene mere) o kojoj sam već pričao: hoćete programere? Prvo ih naučite da programiraju, pa ih onda davite matematikama i ostalim glupostima. Dubina će kasnije doći iz interesovanja, u skladu sa istima, ali ako nastavite da davite sa matematikama i fizikama i sociologijama, ogroman broj studenata neće ni doći do onoga što ih stvarno interesuje i zbog čega su tu.

Univerziteti treba da budu u službi studenata, ne instrument za upošljenje profesora i ljudi koji nisu za industriju.

Fakulteti i programeri

Juče je bio prvi dan kako pozivamo ljude na ragovor za pozicije sistem administratora i C++ programera. Pored manje više klasičnih pitanja i priče o tome gde su do sada i šta radili, šta su im interesovanja itd, često se priča odmota i u nekim drugim smerovima, pa se može čuti koješta zanimljivo.

Tako smo, kroz priču o fakultetima (novosadskom Fakultetu tehničkih nauka i Prirodno-matematičkom fakultetu da budem određeniji) profesorskim garniturama na istim i sličnom, čuli zanimljivo mišljenje jednog od kandidata. On je pomenuo prilično zanimljiv problem, a to je da su fakulteti obrazovanje programera okrenuli skroz natraške.

Naime, njegovo mišljenje je da "klincima" treba dati neke higher level alate koje odmah mogu da koriste i od kojih odmah mogu da dobiju neki feedback. Dajte im SQL da vrše upite na neku sample bazu, Python da automatizuju neke svakodnevne računarske zadatke, bacite ih odmah na neko jednostavno GUI programiranje, naučite ih HTML-u i CSS-u... To je ono što ih verovatno zanima i to je ono što im može dati instant rezultate, čineći sve zanimljivim. Da se ne zaboravi i to da su oni studenti koje programiranje stvarno zanima verovatno već imali neko iskustvo sa tim stvarima, pa odmah mogu da krenu sa malo težim problemima ako predavači kod njih primete osnovu i dublje interesovanje.

Nakon što im je long hanging fruits postalo dostupno i kako polako stiču znanje da koriste te alate, onda se priča lagano širi na to šta stvarno stoji iza njih, i dalje produbljuje znanja. Matematika, fizika i sve ostalo dolazi tek na kraju, ako i tad.

Naši fakulteti naravno idu skroz obrnuto. Postoji niz slučajeva gde ljudi, koji su inače dobri programeri i praktičari, bivaju isfiltrirani akademskim predmetima, što zbog profesora koji "traže znanje", što zbog njihove lenjosti i manjka interesovanja za iste. Najbolji programeri koje znam imaju prilično fokusiranja interesovanja i ne vole da "gube vreme" na stvari koje ih ne zanimaju. Takav način funkcionisanja ih ne čini lošim programeri, ali ih često čini lošim studentima.

Iako se sa samim stavom ne slažem u potpunosti (dosta je sve uprošćeno i sve nosi svoj set prednosti i mana), ima tu nešto. U svakom slučaju, zanimljiva tema za razmišljanje.