Pre neki dan sam se sreo sa prijateljicom koja radi u B92 i kao rezultat našeg ćaskanja ispao je ovaj tekst: Himalaji - kako je biti na krovu sveta?
Već sam sa jednim prijateljem koji želi da poseti Nepal pričao o praktičnim stvarima, tako da - ako bi još neko probao nešto slično i ima pitanja, slobodno neka me kontaktira pa ću pomoći koliko mogu.
Da se kratko javim. Prošlo je već dva meseca od prethodnog posta, pa da se ne brinete da mi se nešto opasno loše nije desilo na putovanju koje sam nedavno spominjao ;) Od tad se zbilo par stvari koje su mi okupirale manje više svu pažnju tokom tog vremenskog perioda. Ovo je tek pre neki dan finalizovano, ali se kotrljalo već par meseci - novi prostor za firmu. Postojeći prostor nam je već polako postao tesan, bar za način na koji ga mi koristimo (imamo veliku dnevnu sobu sa kuhinjom i trpezarijom koja otkida pola dostupnog prostora, a u njoj niko ne radi), pa smo gledali da se prebacimo u nešto komfornije.
Za razliku od dve kancelarije kroz koje je A51 rastao do sad, u ovom novom prostoru napokon imamo odrešene ruke da ga uređujemo kako hoćemo. Sreća, radost! Na slici dole je jedan od prvih nacrta, koji u suštini pokriva najgori slučaj i daje odgovor na "Koliko maksimalno ljudi može da radi u tom prostoru?" Finalni plan do koga smo došli je osetno drugačiji (definitivno nećemo trpati 9 ljudi u jednu prostoriju), ali o tome ću detaljnije pisati kasnije, kako radovi budu napredovali.
Jedna od prvih, radnih verzija
Jedna od stvari koja je takođe zaživela posle dosta krčkanja je i activeCollab Timer, naša prva desktop aplikacija. U pitanju je program koji smo ponudili besplatno, kako bismo olakšali korisnicima praćenje vremena. Čak ga i sami koristimo već par nedelja i na osnovu dosadašnjeg iskustva topolo preporučujem: pratite kako trošite vreme, otvara oči.
Windows + Mac
activeCollab 3 polako dobija svoju finalnu formu. Nova tema (i interfejs) se simbolično zove Evolution i stvarno je cela priča evolucija na osnovu svega onoga što smo u prethodne tri godine naučili, kako sa interfejs strane, tako i što se mogućnosti tiče. Sada već nismo u prilici da sebi dozvolimo loš i nestabilan release, tako da ova "evolucija" baš traje. No dobro, sve što valja zahteva vreme, a brzanjem bismo samo izbacili nešto osrednje.
Biće uskoro i screenshoti, bez brige
Dalje, putovanje koje sam pominjao, a o kome nisam hteo da detaljišem, da ga ne ureknem, je bila moja tronedeljna poseta Nepalu i Himalajima. Put je počeo kratkom posetom Istanbulu odakle sam dalje leteo za Kathmandu. Tri nedelje provedene u Nepalu su se sastojale od dvonedeljnog treka Sagarmatha nacionalnim parkom, sa jednim usponom na 6000+ metara vrh (Island Peak, 6189m), a ostatak vremena smo proveli u glavnom gradu, u obilascima, nabavci opreme, kupovini suvenira i svim ostalim sporednim aktivnostima.
Stvarno bi mi trebalo mnogo i vremena i prostora da opišem detalje celog put, za šta sada nemam vremena. Do tad, dve teaser fotografije:
Naš kamp, 5200m, pred uspon
Izlazak sunca na dan uspona, 6000m
Bile je tu još svašta nečeg drugog, ali ovo su neke od najznačnijih stvari koje su se desile u prethodna dva meseca. Detaljnije o svemu u budućim postovima.
Nekada u polušali pomenem da je Pandorina kutija otvorena sa mojim prvim godišnjim odmorom prošle godine. Ako se izuzme Hrvatska, koju gotovo da i ne smatram stranom zemljom, pre toga ni jednom nisam išao za inostranstvo. Međutim... Kada sve saberem, od tog puta za Egipat do danas, za nešto sitno preko godinu dana, bio sam cela 3 meseca kojekuda po inostranstvu - od Italije i Grčke (auto-stop i kampovanje), plus 8 ili 9 zemalja po Bliskom Istoku i jugoistočnoj Aziji (backpacking). Kako se novo putovanje približava (ako sve bude kako treba, trebalo bi da letim 2. oktobra), tako se polako prebacujem u taj režim - prave se fotokopije pasoša, rešava putno zdravstveno osiguranje, štampaju rezervacije, pere i slaže oprema koju već imam, a nabavlja nova, koja nedostaje i sve po redu. Za razliku od prvih putovanja, stvari sada teku rutinski. Kao da ne idem ja na put, već nekom drugom pomažem da se spremi, pa kad završim mogu da nastavim sa svojim obavezama.
Zanimljiva putovanja obogaćuju i menjaju čoveka, a što uvrnutije zvuče "na papiru", to je šansa da se iz njih više dobije veća. Provereno! Putovanje je prilika da se izađe iz komfora svakodnevice, proba nešto novo, uradi nešto zanimljivo, upoznaju neki novi i drugačiji ljudi, dožive nove uspomene, kako lepe tako i neprijatne, prošire vidici i razbiju predrasude.
Još uvek se sećam blagog grča koji se mogao videti na licu dve devojke iz Švajcarske koje smo pokupili u Kolombu. Em su se devojke prvi put odlučile na sličan put, em su se posle Švajcarske (koja funkcioniše kao sat), odjednom obrele u ludilu železničke stanice glavnog grada Šri Lanke, pa odmah zatim u trećoj klasi voza koji ide na 2 metra od obale okeana za Gale (seća se neko Queen of the Sea nesreće? to je taj voz), pa onda sa voza pravo u bajai da se juri smeštaj koji smo našli tek kroz 4 sata, u drugom gradiću... Već sutradan su bile "k'o velike" - sa rupijama računale kao sa francima, znale gde je dobra klopa i šta valja, počele da se cenjkaju kada primete da ih deru i sve po redu.
Takve stvari se pamti ceo život, ali se ne doživljava na trosedu ispred televizora ili na plaži u Budvi, koju overavate od kada znate za sebe. Dovoljno mi je da se setim takvih momenata i da mi je savršeno jasno zašto sada pakujem backpack iako cela stvar i dalje zvuči suludo. Odgovor na "Čemu sve to?" ću imati kada se vratim i kada se utisci slegnu, kao što sam ga dobio tek 3, 4 meseca posle puta po Aziji.
PS: Evo je jedna slika koju sam napravio u Vatikanu, pre koji mesec. Put na koji sada idem nimalo ne liči na tu posetu Rimu, a to je upravo ono što ga čini tako zanimljivim. Kada se vratim, pišem o detaljima i utiscima, a sada jezik za zube, da ne ureknem ;)
Dok smo kampovali u Grčkoj, prijatelj mi je preporučio da pogledam Long Way Round. U pitanju je lepo dokumentovana avantura (put oko sveta na motoru) koju mnogi priželjkuju, ali za koju retki imaju petlju da je ostvare. No, da ne odlutam na tu stranu o avanturama, mnogima i retkima, ima vremena za te priče... U jednoj od epizoda s početka, dok su još uvek u Evropi, Ewan i Charley obilaze neku crkvu, šta već, gde se u fontanu baca novčić za želju. Tipično turistička stvar, ali me zainteresovao Ewanov komentar (parafraziram):
Nije li tipično za zapadne kulture da kupujemo želje novcem? Kao da će novčić pomoći u njenom ostvarenju...
Evo ga jedan ekstreman primer. Grad Rim izvuče svaki dan oko 3000 EUR iz fontane Di Trevi, a taj novac se dalje koristi u dobrotvorne svrhe. To je baš dosta želja!
Po legendi, ko baci novčić u Di Trevi sigurno će se vratiti u Rim. Lepa želja! Ko ne bi voleo da se vraća iznova i iznova Večnom Gradu?
Čak i ja, koji postajem sve ciničniji kako vreme prolazi, sam bacio par novčića, za sebe i za prijatelje. Ostao sam tanak jedan obrok u nekom fast food restoranu, ali ko ga šiša - ako bar neko od ekipe ode do Rima, biće to money well spent. U najgorem slučaju, donirao sam 5, 6 EUR dobrotvornim organizacijama, što samo po sebi i nije loše.
Logički gledano, nema previše smisla bacati novac u fontanu, bunar, šta već, zarad želje. Jednostavno nema. Ali, taj ritual je tipično ljudski, pa ako ga već ljudi toliko praktikuju, što ne izvući maksimum iz njega:
PS: Cela ova priča o željama mi je često padale na pamet zbog refrena Airplanes koju sam baš dosta slušao u zadnje vreme. Toliko o zagriženom ljubitelju ekstremnog metala...
U par navrata tokom našeg puta po arapskim zemljama i Severoistočnoj Aziji mi je palo na pamet kako je pomalo čudna stvar da ljudi iz Srbije idu leti na odmore. Donekle je apsurdno to da je tada lepo vreme i u Srbiji i da ne dobijaju ništa posebno time što idu u Grčku, Hrvatsku ili Bugarsku. Zašto trošiti veliko parče godišnjeg odmora na odlazak na more kada jedan ili dva produžena vikenda mogu super da posluže za punjenje baterija. Opcija za te kratke "izlete" ima mnogo: odlazak na neku od naših planina ili banja, poseta prijateljima na selu, komšiluku (Hrvatska, Bosna itd), neki rafting i slično.
I onda, kada zazimi i upekne minus, uzme se godišnji odmor i poveže sa novogodišnjim praznicima, pa pravac neki tropski raj:
Na Šri Lanku se recimo može leteti za oko 300 eura iz Istanbula (povratna karta) kada se karte nabave na vreme, ne treba nikakva viza (pečat u pasoš kada sletite i to je to), a dvokrevetna soba košta manje od 20 dolara dnevno u mestu kao što je Ikaduva. Ljudi koji umeju da se cenjkaju mogu i osetno bolje proći što se smeštaja tiče, samo se ne treba stideti i tražiti dobar deal.
Šri Lanku sam uzeo samo kao primer. Tu su i Tajland i Indonezija i Kambodža i Laos i mnoge druge zemlje u kojima se čovek može jako lepo provesti, uživati u lepom vremenu, plažama, rekama, novoj kulturi, kuhinji i aktivnostima, društvu lokalaca i turista i sve što ide uz to, za isti novac koji ljudi potroše kada odu na dve nedelje u Grčku na primer.
Da ne dođe do zabune, i meni je cela ova ideja nova. Zahvaljujući dvomesečnom putu na kome sam bio imao sam prilike da iz prve ruke vidim neke od navedenih zemalja, vidim cene smeštaja i hrane, raznih izleta i aktivnosti. Kada se uporede cene u Grčkoj, Hrvatskoj ili Crnoj Gori, ove zemlje su jeftinije što kompenzuje cenu dolaska do njih, a iskustva i osećaj je potpuno nov i drugačiji. Neke to možda malo i straši, ali apsolutno preporučujem svima koji imaju bar malo avanturističkog duha (ne treba mnogo za većinu destinacija).
Da ne počinjem o tome koliko predrasuda jedan ovakav put ruši i za koja si iskustva bogatiji kada se vratiš...
Danas nam je zadnji dan u Indoneziji tako da se put polako privodi kraju. Još su nam ostale neke stvari nasitno: koji dan na Šri Lanci i po jedno popodne u Singapuru i Dubaiju. A prošli smo dosta: Bugarsku, Tursku, Siriju, Jordan, Maleziju, Vijetnam, Tajland i Indoneziju. To je stvarno dosta država za period od nešto manje od dva meseca.
Lepota kod takvog brzopoteznog putovanja je što za kratko vreme vidiš dosta mesta, ali je loša stvar što nigde ne ostaneš dovoljno digo da bi video bilo šta više od par bitnijih znamenitosti. Nekada treba i da odmoriš i napuniš baterije, pa onda ostane gorak ukus jer si "straćio" vreme na neki tropski raj, a mogao si da odeš na Krakatau, Komodo ili Borobudur.
Naravno, ništa od tog vremena nije protraćeno jer je sve to deo puta. Kako se put polako privodi kraju, drago mi je da sam obišao tolika mesta, ali i znam da sam ostao "dužan" zemljama koje su mi se svidele. Sirija sama po sebi nije ostavila previše jak utisak na mene (ako izuzmem Umayyad džamiju, jedno od najsvetijih mesta na planeti), ali mi je zato Indonezija baš prirasla srcu zbog svoje raznovrsnosti i bogatstva, Vijetnamu sam dužan bar dva meseca kako bih natenane obišao jug i sam sever zemlje, Tajland smo samo zagrebali po površini, a od Malezije nismo ni M videli (par dana u Kuala Lumpur skoro da se i ne računa jer je zemlja skroz drugačija od onoga što se u KL može videti).
Daleko od toga da mi je bilo šta žao, čak ovakvo putovanje vidim i kao veliku prednost. Uvek imam drugi osećaj kada posećujem mesto na kome sam već bio. Stvari su poznate, bude se uspomene, a sa mestom i ljudima imam mnogo prisniji odnos. Svaku od ovih zemalja u budućnosti mogu da posetim sa prijateljima i doživim je na skroz drugi način, a, kad sam već tu, obiđem i neke stvari koje sam propustio prošli put.
I za kraj još par zanimljivih fotkica koje sam na brzinu našao (tek treba da izvučem best of kolekciju):
Tropski raj, Koh Phangan, Tajland
Pogled na selo sa visećeg mosta, Bukit Lawang, Indonezija
Detalj iz Velike Palate, Bangkok, Tajland
Na ovom putu smo prošli kroz osam zemalja tako da smo imali priliku da vidimo sve i svašta što se hrane tiče - od hramova brze hrane (u svakom većem gradu ćete naći bar jedan McDonalds, KFC ili Burger King), preko fancy restorana (fancy varira od zemlje do zemlje), pa do restorana koji više liče na auto-mehaničarkse radionice nego na mesta na kojima ljudi jedu i tezgi na ulici (kupite hranu na ulici, primaknete solicu i tu jedete, na sred pijace). Posle svega, mislim da je najbolje držati se lokalne hrane:
Naravno, i sa lokalnom hranom treba pažljiv. Jedno od pravila kojih se držim je da neću jesti na mestu gde ne vidim bar par ljudi kako sede i jedu. Ukoliko vidim restoran koji mi se učini sumnjivim, ali je pun lokalcima koji krkaju - tu već nema greške. Postoji razlog zašto su ti ljudi tu, i meni je lično zanimljivije sesti i jesti sa njima, nego juriti KFC.
Na slici: morska hrana u Džakarti, pod nekakvom štarom uz kamiondžijski put (definitivno van dela koji turisti uglavnom posećuju). Ovde upućeni lokalci idu na seafood, a mi smo tu završili na preporuku prijatelja. Škampi u slatko-kiselom sosu - čista desetka!
Kako stvari stoje, 28. oktobra (sad u sredu) bi trebalo da krenem na svoj prvi backpackerski put. Zemlje koje obilazimo? Svašta nešto: Sirija, Jordan, Šri Lanka, Vijetnam, Tajland, Malezija i Indonezija. Originalno je trebalo da se ide preko Rusije, Mongolije i Kine, ali se od toga odustalo iz praktičnih razloga: skok cene karte i rasporadaja karata za voz koji je inače bio u igri. No dobro, daleko bilo da južna tura nije zanimljiva, a Rusija, Mongolija i Kina mogu malo da sačekaju.
Iako mi cela stvar u glavi još uvek izgleda potpuno daleko i apstraktno, to je tu - za par dana, tako da evo nekih sitnih beleški, uglavnom praktične i paranoidne prirode. Svaki put nosi izvesne rizike i treba ih biti svestan, ali opet - da se stalno gleda na "Šta sve može da se desi!" ne bismo nikada kročili van svojih domova, a kamo li putovali.
***
Briga o zdravlju na putovanju je vrlo bitna stvar jer konstantno izlažete telo naprezanjima i šokovima u vidu promena klime, hrane i vode, dugih napornih putovanja itd. Na sajtu Kluba Putnika Srbije ima odličan članak o putovanjima i zdravlju, uključujući i listu lekova koje bi trebalo da se ponese. Ostali tekstovi u Iskustveniku su takođe jako korisni.
Što se vakcina tiče, o njima treba razmišljati minimum 2 meseca pred put. Na primer, vakcina za Hepatitis B se prima više nedelja, tako da sam za to zakasnio, a voleo bih da to ima pokriveno, čisto da ne boli glava. No dobro, šta je tu je - rado ću poslušati preporuku doktorice: "Drž' se dalje od krvi". Dogovoreno doktorka!
***
Trgovina opijatima u Maleziji se kažnjava smrtnom kaznom. Nije ti baš svejedno kada vidiš Death Penalty ispisan velikim crvenim slovima u svom pasošu (lupe crveni pečat, na dno vize). Savet je da se ruksak prepakuje pred ulazak u Maleziju, čisto da budeš siguran da ti u džepovima nije završilo nešto što ne bi trebalo da bude tu.
***
Videćemo da li će 32l backpack + "poštarska" torba za laptop i ručni prtljag (od koga se ne odvajam) biti dobra kombinacija. Možda ću i proklinjati dan kada sam odlučio da uzmem to umesto 55l backpacka i ruksaka koji će moći da ide u njega i koji ću vaditi po potrebi.
32l backpack (Deuter Act Trail) je namerno manji. Svi koji putuju savetuju da treba spakovati što manje stvari, a nema ništa bolje da to osigura od samog fizičkog ograničenja torbe. Sadržaj ormara ostaje u stanu, a ja na leđima nosim samo ono što je apsolutno potrebno (plus laptop i punjač kao jedinu neobaveznu stvar). Konkretan model je prevagnuo u odnosu na druge zato što ima jednostavan prilaz dnu ruksaka.
***
Od elektronike nosim laptop i foto aparata (plus punjači). Naradije ih ne bih ni nosio (manje brige i kilograma na leđima), ali pošto put traje dva meseca, ipak ne želim da budem skroz bez računara. Stvarno ne vidim ništa loše u tome da se tokom leta slože fotke i napišu utisci sa Šri Lanke. Ili pak baci koja linija koda u senci palminog drveta na Baliju, uz prvu jutarnju kafu. Recimo :)
Laptop je dve godine star MacBook. Solidna mašina u malom pakovanju (Core 2 Duo sa 4GB RAM-a, oko 2.5kg sa punjačem) sa jako dobrom wireless karticom i dobrom autonomijom (isključite wireless, smanjite osvetljenje ekrana i baterija traje 4h). MacBook Pro ostaje u Novom Sadu - em je velik, em mu baterija traje max 3h.
Foto aparat je Canon PowerShot SD780IS (kod nas ide kao Ixus 100IS ako se ne varam). Malen i kompaktan, a snima i HD video tako da može da posluži ako odlučim da kačim "putopriče" umesto pisanija i fotki. Samo da još negde vidim za neki mali tripod...
Stvarno bih rado prošetao "Marka"* Azijom, ali pošto ne može da se osigura (max osiguranje prtljaga do 200e, i to uz Comfort polisu), neću da se igram. Skupo, veliko, bode oči - za sada ostaje u Novom Sadu. Ovaj put idem eksperimentalno, da "opipam puls" tim dalekim zemljama, a kasnije uvek mogu da se vratim na foto ture.
* Tepanje kameri © Ivana Jurčić :P
***
Par dana sam jurio torbu za laptop i stvari koje ću svakodnevno vući sa sobom. Lista zahteva:
Možda sam paranoik, ali ono što sam čuo o sitnim krađama je da se dešavaju svugde i da su čist oportunizam i greška samih turista (momenti nepažnje ili nemarnost). Sitnice kao što je katančić ili torba vezana za nešto što ne može da se pomeri dosta pomažu.
Izbor je na kraju pao na Proteo Casual Messenger torbu i neke klasične (na ključ) katančiće koje sam našao kod lokalnog ključara. Tu je i jedan mali katančići sa šifrom, za situacije kada treba samo da osiguram torbu od otvaranja (šetnje gradom npr).
***
To je to za sada. Kao što vidite, u pitanju su čisto praktične i često pomalo paranoidne beleške, bez i jednog pomena mesta koja ćemo obići. O tome nekom drugom prilikom...
Ako imate neke komentare, savete ili anegdote vezane za navedene zemlje, pucajte. Tu sam do srede :)
Prođe i avgust, mesec odmora. Sa sve pripremama i pauzama između dva puta, uspelo mi je da za ceo jedan mesec jako malo postignem na poslu, ali dosta toga u pogledu novim mesta koja sam posetio i novih iskustava.
Prvo sam bio u Egiptu (u Hurgadi) između 10. i 20. avgusta. Onda smo 27. avgusta otišli do Splita na vikend (vratili smo se u ponedeljak, 31. kasno uveče). Trebalo bi stvarno dosta vremena da opišem sva mesta koja sam posetio, tako da ću se zadržati samo na par kratkih beleški uz par fotki:
***
Jedan od prvih komentara koje sam imao o Egiptu je bio: "Ako mi išta zgadi Egipat, to će biti Egipćani". Na kraju im ipak nije pošlo za rukom - iskuliraš ih i ideš svojim poslom.
"For you my friend, special price!" je postala rečenica sa kojom smo se svi iz grupe zezali. Trgovci su jednostavno toliko dosadni da sam već posle prvog dana počeo da govorim "No" mehanički, bez da ih i pogledam.
Nismo uspeli da ustanovimo da li su dosadnije one sitne egipatske mušice (ne pale fore koje pale sa domaćim muvama) ili trgovci, ali imam osećaj da su trgovci u blagom vođstvu.
***
Stvar koja iz ove perspektive izgleda strašno je jako dugo nerazumevanje egipatskih vlasti za nasleđe koje imaju. Kada im je došlo iz dupeta u glavu, stranci su već odneli mnogo vrednih stvari - neki tajno, a neki njima pred očima, čak i uz odobravanje.
Evo i sada, kada smo se šetali Nacionalnim muzejom u Kairu i videli kako je sve izloženo i posleženo, neko iz grupe je prokomentarisao: "Kada vidim ovo, prosto mi i nije žao što su im sve odneli!" Stoji da grade novu zgradu muzeja, ali to nije opravdanje za stanje u kome se trenutni nalazi.
***
Egipat je savršen primer onoga šta se desi kada se dozvoli da zemlja postane prenaseljena, Kairo posebno. Možemo mi da se zgražavamo nad belom kugom koliko god hoćemo, ali polako prestajem na to da gledam kao na problem.
***
Ako ste već došli do platoa Gize, gledajte da uđete u piramidu (plaća se zasebno, oko 4.5 eura). Ljudi obično imaju pogrešne predstave o tome kako je unutra - očekuju bakljama obasjane lavirinte sa zidovima oslikanim egipatskim motivima.
U stvarnosti, piramide su mnogo jednostavnije - zato su uspele da se održe tu gde su toliko dugo :) Mi smo bili u Kefrenovoj piramidi, ali ona i Mikerinova rotiraju što se ulazaka tiče - dok se jedna sređuje, druga je otvorena za turiste, pa se onda zamene.
***
Poseta pustinji je jedan od zanimljivih izleta, ali sam čuo da je safari u Tunisu mnogo bolji ako želite da bar malo okusite pustinju. Dosta je duži i sadržajniji od egipatske varijante. Naravno, sve je "optimizovano" za turiste što uvek malo kvari doživljaj, ali dobro - mi smo se super proveli.
***
Izlet do Luksora je jako naporan - dugo se putuje autobusom i jako je vruće. Po pričama koje sam čuo, mnogo je bolje Luksor obići u okviru krstarenja Nilom, a ne kao izlet iz Hurgade, ali tu baš i ne mogu da posvedočim iz prve ruke.
Uglavnom, ako ste došli u Egipat zbog Crvenog Mora i niste baš veliki history junky, Luxor vam možda pokvari dan.
***
Plitvice su prelepe i stvarno preporučujem da ih posetite. Odvojite minumum par sati za njih, ako ne i ceo dan - stvarno ima šta da se vidi. Kada gledam neke od fotki prosto ne mogu da verujem da sam bio na tim mestima i da sam ih ja uslikao:
***
Jedna od najlepših stvari koja mi se u Splitu desla je slučajan upad na koncert "Runjić na Peristilu" (klik ovde za snimke). Ovde ima cela anegdota jer smo mi sa plaže krenuli malo da prošetamo centrom, pa na kraju završili na prelepom koncertu koji je prenosio HRT.
Privukla nas je proba orkestra pa smo malo zaseli, da uz piće uživamo u mizici pošto smo mislili da je pozornica tu svaki dan, u okviru nekog letnjeg programa. A onda smo, prostom igrom niza slučajeva slušali uživo Olivera, Kaliopi, Gibonnija i ekipu (meni je lično Kaliopi bila najjača).
Pošto se ovaj koncert već tradicionalno održava, gledajte da uštimujete posetu Splitu sa njim pošto ga stvarno vredi videti, što zbog Peristila koji je prelep, što zbog predobre muzike (zvuči 10x bolje uživo nego na snimcima).
Nego zbilja, da li neko zna koliko su bile karte?
***
Nedelju i ponedeljak smo proveli lunjajući po Hvaru i Splitu. Nedelja je počela kišom, tako da je bilo previše hladno za plažu. Umesto toga smo seli na katamaran i pravac Hvar, pa Stari Grad. Žao mi je samo što nismo imali više vremena da lunjamo uličicama Starog Grada.
Hvar je ostavio tako lep utisak na nas da ću definitivno gledati da odem tamo na duži odmor u jednoj od narednih godina.
Što se Splita tiče, u najlešim uspomenama mi ostaju Riva, Peristil i Marjan, sa koga se Split vidi kao na dlanu:
I tako... Sorry za malo poduži post - ipak je monthly summary u pitanju :)
Krenuli vozom iz Stare Pazove (nema ništa direktno iz Novog Sada) u 22:59, stigli u Zagreb oko 5:30. Do granice nema zaključavanja zbog kontrole gde smo stigli oko 1:00. Posle toga spavanje...
A sad još da rešimo ovu peripetiju sa sobom :)
