Don't Panic, Organise

Nemam razloga za paniku, samo mi se sviđa poruka:

Photo by Martin Duggan.

Doing it the hard way

Penelope Trunk, u članku prepunom fotografija prasića kaže:

Someone who tells you about how great they are and how they have already figured everything out—those are people with a low sense of wellbeing because they are too invested in looking like their life is in order. They can’t do anything difficult because they don’t want to fail in front of you.

But failing in front of you is a sign that the person is living the kind of life you’d like to live – one where every day you wake up and struggle to do something difficult. That you have not done before.

Ovo je dosta blizu stava koji već neko vreme imam formulisan kao: "Uvek biraj učenje", a koji se odnosi na svesno biranje one opcije koja će mi omogućiti da najviše naučim iz niza ponuđenih opcija. Ta opcija je obično dosta teža od ostalih, ali ono što poneseš iz celog iskustva je mnogo vrednije na duže staze nego odabir brzog i lakog rešenja.

Takav pristup može biti i lična, ali i poslovna filozofija. Kada kao firma odlučuješ šta ćeš i kako, jedno od zgodnih pitanja je: "Šta ćemo naučiti iz ovoga?" Platiti stručnjaka da reši problem je često najbolje rešenje (kao npr konfiguraisanje telefonske centrale koje sada radimo) pošto u poslu treba imati fokus, ali takođe postoje stvari koje bi bilo zgodno da se odrade na teži način, kako bi znanje koje proizađe iz toga ostalo u firmi (razvoj i održavanje našeg web frameworka npr).

Zli vlasnici motornih sanki

Kurir (naš nasušni) javlja, a trojka prenosi: "Bogataši kriju motorne sanke od kriznih štabova (a raja nema 'leba da jede)". Bad snowmobile owners, bad!

Novine su loš izvor informacija

Marco Arment, Content Everywhere, But Not A Drop To Drink:

Most reporters are under a lot of pressures that work against the quality and accuracy of their stories. I’ve found that reporters have usually already written the story, at least mentally, before they ask me for a quote, and they’ll bend, twist, and edit what I say to support their narrative. I’m simply a puppet to tell their story, whatever it is.

Prijatelj je ovo iz prve ruke iskusio nedavno: ti si glumac, novinar režiser, a sve u svrhu pričanja priče. Priča koju si tu da ispričaš nije tvoja (iako će u novinama izgledati kao da jeste), već novinarova, i nemaš skoro nikakvu kontrolu nad njom. Ne želim da kažem da je to po svaku cenu loše ili da nije u obostranom interesu, samo da kod nas nije ništa drugačije nego što Marko opisuje.

Evo ga i najbolji deo Markovog komentara, trunka mudrosti za poneti:

I try to remember that whenever I read anything in the press about a subject for which I don’t have first-hand knowledge.

Kada čitam bilo šta u novinama, a posebno dnevnoj štampi, držim veliku distancu. Ako je kvalitet tekstova o nečemu što dobro poznajem (tehničke teme) toliko loš, zašto bih očekivao da materijal koji se bavi nekim drugim, meni manje poznatim temama tipa zdravlju ili ekonomiji, bude bolji? Nema osnova za to, tako da i najdobronamerniji savet iz štampe uzimam sa velikom dozom rezerve (ako ga uopšte ozbiljno i shvatam).

Postoje bolji načini da se čovek informiše i uči. Štampu je vreme i potreba naroda za dnevnim senzacionalističkim fiksom odavno zgazilo.

Stop teaching information

Robert Cringely, What would Sharon Do?:

School is bunk so stop teaching information and instead teach skills and how to learn. … We teach stuff (information) because it is easy to test, not because it is more useful to know.

Nešto u skladu sa idejom (tuđom, ja je samo prisvojio do određene mere) o kojoj sam već pričao: hoćete programere? Prvo ih naučite da programiraju, pa ih onda davite matematikama i ostalim glupostima. Dubina će kasnije doći iz interesovanja, u skladu sa istima, ali ako nastavite da davite sa matematikama i fizikama i sociologijama, ogroman broj studenata neće ni doći do onoga što ih stvarno interesuje i zbog čega su tu.

Univerziteti treba da budu u službi studenata, ne instrument za upošljenje profesora i ljudi koji nisu za industriju.

Drugi Ekran (veliko D, veliko E)

Tek nedavno sam pazario svoj prvi iPhone (4. generacija, model od 32GB). Malo sam preterao sa svojim obećanjem koje sam dao kada se iPhone pojavio pre par godina, kada sam rekao da se neću zaleteti na v1 nekog proizvoda i platiti early adoptera porez.

To je bilo sad već davne 2007. godine. Od tad je iPhone napredovao i postao prilično kompetentna sprava, i što se hardvera i što se softvera tiče. Pored toga što je sprava brza, ima dosta prostora da syncam svu svoju muziku (love it!), poseduje super kameru, najlepša stvar je činjenica da je iPhone pre svega mobilan i moćan računar, na kome je telefon samo jedna od aplikacija (Phone.app).

Ranije sam imao jasnu granicu između toga šta pokrivam telefonom, a za šta mi služi računar. Npr, s jedne strane nikada nisam imao RSS reader na telefonu, dok s druge strane nikada nisam koristio računar da bih komunicirao sa većinom prijatelja (za šta uglavnom koristim SMS). Ta granica je potpuno nestala kada sam prešao na iPhone.

Tu su sve stvari koje očekujem od telefona: adresar, telefon, SMS i MMS, bluetooth integracija i budilnik, ali i "ekstenzija" svega onoga što radim kada sednem za računar: pristup sadržaju i mrežama koji pratim (Reeder i Instapaper su sjajan combo, plust nativne Facebook i Twitter aplikacije), sve moje beleške i liste (Evernote), kao i sjajan browser koji mi omogućava pristup svemu ostalom (našem help desku, forumu, kao i svom ostalom web sadržaju).

Rezultat te dostupnosti je da sada već 5 dana za redom moj RSS reader izgleda ovako, što ranije nikada nije bio slučaj:

Takođe, to što su mi sve te stvari uvek dostupne znači da mnoge stvari sada mogu da radim kada nisam za računarom. Na primer, veći deo ovog teksta je spremljen na telefonu, dok sam čekao red u banci. Za beleške i piskaranje korstim Evernote, koji je uredno sinrhonizovao kopiju na račanaru. Sad sam samo seo i prepakovao listu beleški i nabacanih rečenica. A takvih tekstića imam stvarno dosta - ideje vezane za posao koje bi se verovatno izgubile da ih nisam zapisao, zanimljivi članci i tehnike koje sam zabeležio kako ne bih kasnije morao da ih jurim, ideje i draftovi za blog postove i koješta slično.

I tako dođem i ovim tekstom pojedem sopstvene reči. Iskreno, ranije sam očekivao da će iPhone biti samo igračka, ali se ispostavilo da menja kako učim i radim na načine na koje to nisam očekivao da će raditi - time što je "Drugi Ekran", uvek dostupno proširenje svega onoga što radim za računarom. Ima to niz svojih prednosti, a to što češće proveravam Facebook i stalno kačim kojekakve gluposti ću već nekako preživeti.

Mind your Business

Ako ćemo iskreno, poruku koja je trenutno na US dolaru je pregazilo vreme: "In God we Trust" je previše jednostrano i religijski obojeno da bi opisalo promene kroz koje je ceo svet, ne samo Amerika, prošao u zadnjih pola veka, vek.

Cela poruka Fugio centa iz 1787. godine je nešto što bi, po mom mišljenju, danas mnogo bolje leglo, a da se ne izmišlja topla voda.

Kovanicu je navodno dizajnirao niko drugi do Benjamin Franklin, i na njoj postoje dve poruke: "Vreme leti" u vidu rebusa (Fugio, "Ja letim" i sunčani sat) i "Mind your business". Iako se ne zna da li je autor poruke namenio poslovnim ljudima tog vremena ("Pazi na svoj posao") ili svim građanima ("Gledaj svoja posla"), obe su univerzalne i aktuelne i dan danas, možda više nego ranije.

Danas je lakše nego ikada izneti svoje mišljenje, imati publiku i pratiti šta ljudi oko tebe misle i rade. Super je to, ali mi pomalo i idu na živce social ovo, optimized ono, trgovina "fanovima" i slične fore. Sve zajedno je jedna velika, bučna gomila publike, opinion makera, eksperata koji prodaju ovo i ono, firmi koje bi to htele da ekspolatišu itd.

Kada o svemu tome počnem da razmišljam, sve ima smisla i sve se nekako normalno razvija (ka čemu mogu samo da probam da naslutim, ali ne znam), ali je opet sve to samo jedan veliki džumbus, a protiv džumbusa može samo jednostavnost: ćuti i uživaj, gledaj svoja posla i ne dozvoli da ti vreme uludo odlazi na gluposti. Važi i danas kao što je važilo i pre 250 godina i odmah mi sve nekako dođe lakše...

Više detalja: Fugio cent na Wikipediji. Prvi put sam se sreo sa njim u knjizi Empire of Wealth: The Epic History of American Economic Power.

Lokalna hrana

Na ovom putu smo prošli kroz osam zemalja tako da smo imali priliku da vidimo sve i svašta što se hrane tiče - od hramova brze hrane (u svakom većem gradu ćete naći bar jedan McDonalds, KFC ili Burger King), preko fancy restorana (fancy varira od zemlje do zemlje), pa do restorana koji više liče na auto-mehaničarkse radionice nego na mesta na kojima ljudi jedu i tezgi na ulici (kupite hranu na ulici, primaknete solicu i tu jedete, na sred pijace). Posle svega, mislim da je najbolje držati se lokalne hrane:

• Namirnice su sveže
• Lokalci spremaju tu hranu već decenijama i vekovima i znaju sve trikove
• Prilika je da probate nešto novo ili poznato, ali spremljeno na drugačiji način. Ako mi se nešto ne svidi, uvek je lako ostaviti
• Uvek ćete proći jeftinije sa lokalnom hranom nego sa "uvoznim" varijantama

Naravno, i sa lokalnom hranom treba pažljiv. Jedno od pravila kojih se držim je da neću jesti na mestu gde ne vidim bar par ljudi kako sede i jedu. Ukoliko vidim restoran koji mi se učini sumnjivim, ali je pun lokalcima koji krkaju - tu već nema greške. Postoji razlog zašto su ti ljudi tu, i meni je lično zanimljivije sesti i jesti sa njima, nego juriti KFC.

Na slici: morska hrana u Džakarti, pod nekakvom štarom uz kamiondžijski put (definitivno van dela koji turisti uglavnom posećuju). Ovde upućeni lokalci idu na seafood, a mi smo tu završili na preporuku prijatelja. Škampi u slatko-kiselom sosu - čista desetka!

Under Promise, Over Deliver (bukvalno!)

Ponuda novosadskih restorana na Donesi.com je sada znatno bolja nego što je bila ranije. Među restoranima koji su dodati u skorije vreme je i Grilos - restorančić iz Maksima Gorkog koji se specijalizovao za giros. Od njih sam poručivao par puta i:

1. Giros im je super i ne štede na prilozima
2. Uredno dostave gotovinski rečun
3. Uvek donesu klopu ranije nego što najave

Za #3 sam prvi put mislio da je greška - rekli 40 min, a doneli klopu za 20. To se onda ponovilo par puta, da bi u jednom momentu jednostavno prestao da mislim da je u pitanju slučajnost. Čak šta više, mislim da je u pitanju jedan jednostavan "trik" - najavi minimum usluge koji možeš da pružiš, pa onda gledaj da pružiš svoj maksimum, bez previše prethodnog šepurenja i halabuke.

Rezultat - jako pozitivan utisak koji ostavljate na kupca! Ne samo da niste izneverili ili prosto zadovoljili njegova očekivanja, već ste ih nadmašili, a nije vas koštalo mnogo.

Iz nekog razloga ostali restorani ne koriste ovakav pristup. Drugi restoran iz koga često poručujem je baš imao problema sa dostavom - najave najbolje vreme koje misle da mogu da postignu i onda kasne. Zbog toga sam u jednom momentu prestao da poručujem od njih. Popravili su brzinu dostave od tada, ali opet idu onom logikom - optimistična procena, pa ako kasnim, jbg - gužva u saobraćaju, viša sila ili šta već.

Primer gore je lokalni restoran, ali je princip opšt: Under-Promise, Over-Deliver. Mudar prisup očekivanjima i pružanju usluge je jedan od najboljih načina da napravite fanove od kupaca, a da vas to ne košta mnogo.

PS: Sve ovo ne bi funkcionisalo da im je klopa sranje.

Pare ljude kvare?

Svi znamo onu staru: "Pare ljude kvare" ili blažu preformulaciju da bilo koji oblik moći nad grupom ljudi kvari osobu koja je ima. Čak je toliko ponavljana da je mnogi ljudi uzimaju kao istinu bez nekog preteranog razmišljanja.

Jedna zanimljiva perspektiva na koju sam naleteo (ne sećam se tačno gde) je to da novac ne kvari ljude, već da samo pokazuje kakvi su stvarno kada više ne moraju da budu fini. Zanimljiva perspektiva u svakom slučaju koja potvrđuje ideju na koju sam nailazio na niz mesta, a to je da su skromnost i zdrav odnos prema ljudima koji te okružuju značajniji nego novac i moć. Šupak sa parama je i dalje samo šupak, a ljudi ih baš i ne vole.

Neke od knjiga koje sam nedavno pročitao, a da se kroz njih provlače ideje o značaju veza koje gradimo sa ljudima, kao i o skromnosti: Egonomics, How to Win Friends and Influence People, First Things First, Good to Great i Plain Talk.

Agenti za nekretnine

Svi smo se nalazili u situacijama da trošimo vreme kako bismo uštedeli novac, kao i u situacijama gde smo trošili novac kako bismo uštedeli novac. Unajmljivanje agenta za nekretnine pripada ovoj drugoj grupi i nužno je zlo - unajmljujemo dobrog poznavaoca "situacije na terenu" kako bi nam pomogao da brže nađemo prostor koji nam odgovara.

To je sve dobro i baš iz tog razloga sam se u više navrata okretao lokalnim agencijama umesto češljanju oglasa. Iako smo u svim slučajevima nalazili stanove koji nam odgovaraju (za život i kancelariju), uvek sam imao neki negativan osećaj prema celom iskustvu - ne prema zakupodavcu ili stanu, svi su do sada bili maksmilano na mestu, već prema celom tom odnosu zakupodavac, nekretnina, agent, zakupac...

Slika praznog postora, ne stana gde živim ;)

Razlog zašto se ne osećam komforno kada sarađujem sa agentima za nekretnine je zato što nikada nemam osećaj da rade u mom interesu, iako sam upravo ja taj koji ih plaća. Ono što ceo odnos čini dosta sjebanim je to što agent dobija ako do posla dođe, bez obzira što isti ne mora biti dobar po tebe. U takvom sistemu agent može da se zauzme za nešto što nije nužno dobro po tebe, samo da bi do zakupa došlo što pre i on pokupio proviziju.

Na primer, ja tražim stan da iznajmim. Provizija u Novom Sadu je 40% prve kirije (čuo sam priče da je u BG čak i 100%), a trošak snosi zakupac (tj. ja u ovom slučaju). Kada su stvari tako složene, agent može komotno da gura višu cenu iako to nije u mom interesu. Višom postignutom cenom, agent dobija:

1. Bonus poene kod zakupodavca. Stan se ne iznajmljuje samo jednom i ako zahvaljujući agentu zakupodavac dobije jaču cenu veća je verovatnoća da će i sledeći put preko njega izdavati stan;
2. Veću proviziju.

Snižavanjem cene ili dugim traženjem kako bi se našla najbolja nekretnina za cifru koju sam spreman da platim agent ne dobija ništa na duge staze - zakupodavac će ga izbegavati jer mu obara cenu, agent će uzeti manje novca i potrošiti više vremena.

To je samo jedna od situacija gde osoba koju plaćate ne mora nužno da radi u vašem interesu. Verujem da i vi znate još niz primera gde je agent radio nešto što nije u direktnom interesu zakupca, iako ga isti plaća.

Ne želim da kažem da su agenti i zakupodavci pokvareni ljudi - oni samo gledaju da iz same nekretnine i potrebe za istom izvuku maksimum. U pitanju je potpuno prirodna situacija, pregovor. Kao sa svim pregovorima, od pregovarača zavisi koliko će dobro proći. Samo hoću da kažem da, iako poslujem sa agentima za nekretnine, ne volim ceo proces jer nemam osećaj da osoba koju plaćam uvek štiti moje interese.

Imate li vi neke zanimljive anegdote vezane za agente? Dobra, loša iskustva? Kao što rekoh - nije mi cilj da ih ocrnim (neki moji prijatelji i poznanici se bave upravo tim poslom), već čisto da iznesem svoj pogeled na svakodnevicu u kojoj se ekipa koja nema rešeno stambeno pitanje nalazi, posebno ako živi u gradovima kao što su Novi Sad ili Beograd.

Normalna plata

Pre neki dan, dok smo Mario, Nebojša, Goran i ja šetali Suboticom, povela se priča o platama PHP programera u Srbiji. Izlizana tema, ali je aktuelna danas koliko i pre koju godinu kada smo tupeli o njoj na desetinama strana po raznim forumima. Kroz diskusiju smo se malo odlepili od samih profila i došli do nečega što ja zovem normalnom platom.

Po meni, normalna plata je onaj iznos novca koji zaposleni dobija na svoj tekući račun, a koji mu:

• Omogućava da iznajmi normalan stan. Kada ovo kažem, ne mislim na duplex bez kosina od 120 kvadrata u centru grada sa đakuzijem na terasi, već neki fin dvosoban stančić za par bez dece ili, ako je u pitanju par sa decom, onda nešto veći stan u skladu sa tim. Građeno od 2000. godine pa na ovamo, sa nameštajem bar 20 godina mlađim od ljudi koji ga koriste.
• Omogućava da se normalno hrani i normalno oblači. Da čovek može da ode u market, kupi opšte namirnice i ne pusti "mušku suzu" kada vidi račun.
• Omogućava normalne izlaske. Pod normalne mislim nešto tipa bioskop, par pića i/ili klopa sa društvom, jednom, dvaput mesečno paintball, skvoš i slično. Izaći i potrošiti 150 eura na alkohol po meni nije normalan izlazak.
• Omogućava da, pored rešenih osnovnih životnih potreba, uz disciplinu i uštedi nešto (50 - 100 eura mesečno recimo).

Cela priča se može svesti na skroman lagodan života bez oskudice i mogućnost da se malo i uštedi.

Zanima me vaše mišljenje - koliko je moj pogled na normalnu platu realan? Pitanja su sledeća:

• Šta sam propustio, a nisam smeo? Šta vi smatrate da treba da bude pokriveno normalnom platom?
• Kolika je normalna plata u sredini u kojoj živite?
• Koliku platu biste očekivali da sada tražite posao?  

Bitne stvari su vaše bračno stanje i broj dece, da li osoba sa kojom živite radi, vaše godine iskustva, industrija u kojoj ste, gde živite itd. Odgovore stavite u kontekst odnosa sa poslodavcem koji vas tretira kao ljudsko biće, ne kao resurs - prijava na dogovreni iznos, redovna isplata, dobri uslovi za rad, nema prekovremenog ostajanja i slično.

ZeroHouse - samoodrživa kuća

Ne gledam TV pa i ne znam šta se tačno dešava, ali čujem od prijatelja da su mnogi radijatori širom Evrope hladni i da se ljudi smrzavaju. Stvarno je sranje kada čujem da je to mnogima pokvarilo Božić, a pokazuje koliko smo zavisni od raznih "mreža", izvora energije i ljudi koji ih kontrolišu.

Sasvim slučajno i potpuno nevezano za ovo priču sa gasom, pre par dana sam seo i gledao šta je sve dostupno od "zelenih" tehnologija u gradnji i proizvodnji energije prosečnim građanima. Jedna od zanimljivijih stvari na koju sam naleteo je ZeroHouse, montažna kuća koja u potpunosti funkcioniše bez priključenja na bilo koju mrežu:

U pitanju je kuća koja nudi oko 65 kvadrata prostora za življenje. Kako bi bila autonomna, kuća ima niz mehanizama koji joj omogućavaju da koristi ono što nam priroda svakodnevno pruža:

1. Energiju obezbeđuju solarni kolektori montirani na krov. Dovoljne su da obezbede grejanje i osvetljenje, ali i neke osnovne kućne uređaje kao što je TV i frižider. Navodno potpuno napunjene baterije daju autonomiju od do nedelju dana bez sunčeve svetlosti. Kako bi se optimalna temperatura očuvala unutar zidova uz minimum potrošnje energije, cela kuća je jako dobro izolovana najsavremenijim materijalima.
2. Kuća skuplja kišnicu i koristi je za tehničku vodu (nisam siguran da li se koristi i za piće). Za cirkulaciju vode kroz kuću ne koriste se pumpe, već stara dobra gravitacija.
3. Organski otpad se reciklira pomoću kompost jedinice koja mikro-organizmima pomaže da rade ono u čemu su dobri - razgrađuju materiju i proizvode đubrivo. Neprijatni mirisi koje ovaj proces proizvodi se ispuštaju kroz otvor na krovu.
4. Sve je automatizovano i može da se kontroliše pomoću računara. Softver omogućava i hibernaciju sistema kada kuća nije u upotrebi.

Zbog cene od US$300.000+ ova kuća spada u high tech luksuznu robu koju će retki moći i želeti sebi da priušte. Ono što je meni zanimljivo i zbog čega pišem ovaj članak su primenjene tehnologije i koncepti i pametno korišćenje resursa koji su besplatni i dostupni svima - kišnica, solarna energija, gravitacija... Vetar i podzemne vode se takođe mogu iskoristiti za proizvodnju energije.

Dostupan je niz sistema koji omogućavaju kombinaciju mreže i uređaja koji proizvode energiju. Tako je već danas moguće imati kuću koja pruža izvestan stepen autonomije i oslanja se na mrežu samo kada alternativni izvor ne može da pokrije potrošnju.

Problem je što su ovi sistemi još uvek skupi. Vremenom, kako se budu razvijale i kako im cena bude padala, mnoge od ovih tehnologija će postati deo naše svakodnevice. Za sada je zanimljivo posmatrati kako se stvari razvijaju.

Ukoliko vas zanima, više detalja o ZeroHouse konceptu možete naći u ovom članaku na HowStuffWorks.

Navika po navika

Leo Babauta sa Zen Habits kaže da navike treba menjati jednu po jednu, a ne odjednom odlučiti da želiš da "središ svoj život" i probati da guraš dosta izmena istovremeno. Savet je prilično jednostavan - jedna nova, jasno definisana dobra navika u 30 dana.

Treba jasno odrediti šta hoćeš da postigneš i definisati "okidač" - akciju koja prethodi navici. Na primer: "Kada završim sa kupatilom ujutro, oblačim se i idem da trčim". Na ovaj način tačno znaš šta prethodi navici i to služi kao podsetnik. Sama odluka ne sme biti interna, promrmljana sebi u bradu jer se na taj način lako od nje može odstupiti. Recite drugim ljudima šta želite da postignete i obaveštavajte ih o progresu (ovo sa obaveštavanjem mi deluje malo preterano, ali dobro - ko voli nek izvoli).

Navika sa kojom sam počeo ovu godinu je redovno ustajanje. Od 3. januara svako jutro ustajem u isto vreme, bez obzira kada sam legao da spavam.

Ranije sam imao dosta problema sa spavanjem jer mi se često dešavalo da zamenim dan za noć, ali sam to sredio pre oko dve godine uvođenjem jasnog pravila - noć je za spavanje, tačka. Problem koji sada hoću da rešim je malo kasnije ustajanje pošto mi se često dešavalo da ustajem oko 9, max 10. Dok ja dođem k sebi, već je podne...

Letos sam probao da budem radikalan i redovno ustajem u 5. Super je kada ustaneš tako rano - niko ti ne smeta jer svi spavaju, nema ometanja tako da relativno lako ulaziš u flow itd. Problem je što si u 10 uveče desetkovan pa ako neko cima na piće ili odbijaš ili ćeš biti najumornija osoba u društvu koja samo želi da se dočepa kreveta. Status eksperimenta - propao u prvoj nedelji.

Zbog toga ovaj put nešto malo blaže i lakše - svako jutro ustajanje u 7. To vreme je mnogo realnije i do ponoći funkcionišeš skroz OK. Jutros je bio već 6-ti dan ustajem bez ikakvih problema u 7, a "okidač" je alarm na telefonu (neki sintetički, naporan zvuk).

Sledeći mesec ćemo videti nešto novo, možda po pitanju fizičke aktivnosti, zdravije ishrane ili "normalizacije" odnosa prema poslu.

PS: Kada malo bolje razmislim, tokom novembra i decembra sam usvojio jednu finu naviku - redovno čitanje knjiga. Razlog zašto sam ranije malo čitao knjige je zato što nisam imao knjiga koje me zanimaju. To se promenilo od kada sam opet počeo da poručujem literaturu sa Amazona, tako da mi je čitanje postalo deo svakodnevice.

Ime - važna sitnica

U knjizi "How to Influence People and Win Friends", Dale Carnegie kaže da je ljudima zvuk njihovog imena najlepši zvuk na svet i da treba zapamtiti imena ljudi sa kojima dolazite u kontakt. Pamtiti stvari o ljudima, među kojima je ime prva i osnovna, pomaže u budućim odnosima sa njima jer pokazuje da ste ih slušali i uložili dovoljno energije da te informacije zapamtite. S druge strane, zaboraviti ime je znak nepažnje...

Baš danas mi se desilo da sam pogrešno prekucao ime mušterije sa kojom sam se dopisivao. Sve poruke koje šaljemo počinjemo sa "Hi IME" zato što tako zvuče bolje i ličnije. Ovaj put sam prekucavajući ime napravio grešku. Cela prepiska je bila oko važnije stvari od rasprave o imenima (čudan bug u Internet Exploreru), ali je mušteriji njeno ime očigledno dovoljno bitno da mi je ukazala na grešku u narednoj poruci. Sitnica, ali ma koliko mala bila, ipak pokazuje moju nepažnju.

U obliku u kome se koristi u Srbiji i zemljama u susedstvu, moje ime gomili ljudi, posebno ljudima koji govore engleski, izgleda jako čudno. Transformacije, dodavanje i gutanje slova (Ilia, Ilya, Illija itd) je nešto na šta sam se navikao i na šta više ne obraćam pažnju. Čak sam se toliko navikao da sam bio izuzetno prijatno iznenađen kada ga je čovek iz Britanije sa kojim sam se pre par godina čuo pravilno izgovorio. Na jasan i glasan način je pokazao da se potrudio da vidi kako se to čudno ime izgovara u zemlji odakle sam. Stvarno lep gest oko koga je krenulo prijateljsko čavrljanje iako sam prvi put u životu pričao sa njim.

Kao što rekoh, u pitanju je sitnica, ali sitnica koja pomaže da razgovori počnu i teku prijatnije. U ovom članku je opisano par tehnika za bolje pamćenje imena, a ja ću preneti samo one za koje znam da rade uz obilaženje par čudnih (zamišljanje osobe u drugom okruženju uz ponavljanje njenog imena npr - malo uvrnuto, ali pošto nisam probao neću da pametujem):

1. Ponovite ime nakon što se osoba sa kojom se upoznajete predstavi - "Zdravo Petre, drago mi je što smo se upoznali"
2. Upotrebite njeno ime par puta u daljem razgovoru.
3. Ponekad je dovoljno da zapamtite osobu, ali ne i ime. "Sećam se lika i sećam se da smo pričali pre par meseci na Paliću, ali ne mogu da povežem lik i ime" je dovoljno dobro i nešto na čemu vam ljudi ne mogu zameriti.

I za kraj jedan zanimljiv detalj. Koliko puta vam se desilo da zaboravite nečije ime istog trenutka kada ga je ta osoba rekla pri upoznavanju? Meni gomilu puta. Razlog zašto se to desi je zato što je pri upoznavanju naš fokus na tome kakav ćemo prvi utisak ostaviti, a ne šta druga osoba ima da kaže.

Knjige sa Amazona, drugi deo

Moje prethodno iskustvo sa poručivanjem knjiga sa Amazona nije baš bilo naročito prijatno. Za tri knjige koje su sa troškovima dostave koštale $100 morao sam da platim još dodatnih 8300 dinara za carinu, špediterkse usluge i koješta slično. Kasnije mi je u komentarima napomenuto da je to zato što sam odabrao skuplji metod dostave, preko kurirske službe. Par dana kasnije sam poručio još jednu turu knjiga, isto kao pravno lice, ali ovaj put uz najjeftiniju dostavu. Knjige su stigle za dve nedelje bez ikakvih dodatnih troškova, čak ni carine iako je ukupna vrednost paketa (4 knjige + dostava) bila $85.

Eto, sada mogu i da potvrdim da nema špediterskih troškova ukoliko se obiđe kurirska služba kao metod dostave. Za carinu stvarno ne znam, ali po ranijim iskustvima mi se čini da zavisi kako ti se zalomi - nekada je obračunaju, nekada ne.

Hvala za komentare na prethodni post - da ih nije bilo ne bih opet poručio knjige i širio bih dezinformacije da se špediterska služba i dalje ugrađuje u dostavu porudžbina sa Amazona.

Propratna oprema...

Krevet na naduvavanje je stvarno super stvar za situacije kada rodbina ili prijatelji banu, a vi nemate slobodan krevet. Uz isti dolazi pumpa koja pravi stravičnu buku i sledeća "oprema":

Upozorenje je vrh (i jedini razlog zašto pišem ovaj post). Već mi padaju na pamet razne ideje...

Momentum

Izvor: fivb.org

Sinoć se u Novom Sadu igrala utakmica svetske like između Srbije i Brazila. Brazil je fino počeo i dobio prva dva seta bez većih problema, da bi se se posle toga naši povratili i dobili meč sa 3:2 u setovima. Atmosfera se baš opasno zakuvala pred kraj četvrtog seta, dok je zadnji set publika pratila na nogama.

Ne pratim sport, a na utakmicu sam otišao čisto da vidim kako je i iskusim nešto novo. Na kraju sam ostao prijatno iznenađen atmosferom i jako lepom utakmicom, ali nisam mogao da se suzdržim a da ne povlačim paralele između stvari koje me interesuju (poslovanje, psihologija, motivacija itd) i onoga što se dešavalo na terenu.

Jedna od tih stvari je koliko je bitno pokrenuti se sa mesta i zadržati to stanje kretanja napred, bez zaustavljanja. Ima brzih i sporih delova, uspona i padova, ali je bitno da si u jednom trenutku napredovao u odnosu na prethodi, a ne stajao u mestu. To stalno stanje kretanja napred imao masivan pozitivan psihološki uticaj na ljude sa kojima radiš, dok protivnike stavlja pod veliki pritisak. Zahvaljujući tome ovo kretanje hrani samo sebe, ali ga treba održavati i usmeravati da ne bi posustalo.

Kada je Srbija dobila treći set pribojavao sam se da neće uspeti da izguraju do kraja, ali je sve bilo jasno kada su dobili četvrti. Nije uopšte bilo sporno da li će na kraju razvlaiti ili ne - jednostavno su se zaleteli i tu više nije bilo stajanja.

Kada sve saberem ova utakmica je jedno jako lepo iskustvo (na TV-u se ne može osetiti buka i atmosfera koju pravi 11 hiljada navijača) koje me ujedno tera da se zapitam šta sam danas uradio da je moja priča korak napred u odnosu na juče.

Pravi posao

Lik iz ove teme ima sledeći "problem" - radi od kuće, zarađuje dosta novca, ali neki ljudi ne razumeju to što radi i prebacuju mu što nema "pravi posao".

Nije prvi put da čujem takvu priču.

Problem je naravno u godinama dresure kroz koje smo pršli mi i ljudi koji nas okružuju. Kada bismo išli kako "svet nalaže" samo bismo se šaltali iz institucije u instituciju - škola, fakultet, firma, penzija.

"Uvek zavisi od nekog" je savet koji ste sigurno čuli milion puta od bliskih ljudi, samo upakovan u malo drugačiju ambalažu: "Završi faks i sve će biti u redu" ili "Da se ti meni lepo zaposliš pa posle [šta god]".

Sve su to dobronamerni saveti i ljudi su iskreno uvereni da će ti život biti bolji ako završiš faks, nađeš dobar posao u nekoj banci ili nešto slično. Nervira samo kada svoje stavove forsiraju i ne prihvataju ništa drugo kao opciju.

Za kraj dva zanimljva citata iz pomenute teme:

Vast majority of the working population is institutionalized in their career mindsets and would be completely lost without someone telling them what to do every day.

i:

I come from a family of entrepreneurs. I was always told to quit my job if I wanted to make real money.

PS: Mene ne cimaju. Većina jednostavno ne može da se nosi sa mojom tvrdoglavošću u fazonu "Pusti budalu, neka tera svoje. Imamo mi pametnija posla! Sutra treba da odem do banke da dignem keš kredit kako bismo malom mogli da organizujemo rođendan."

Uz opravljen Mac Leopard na poklon! Samo u Srbiji!

Bole je moj 24" iMac. U zadnjih par meseci je bio potpuno neuračunljiv. Mislio sam da je u pitanju softverski problem (Leopard mu nije lepo legao), ali se na kraju ispostavilo da je problem bio u hard disku koji je polako počeo da umire.

Mašina je poslata u Beograd gde su mu zamenili disk, ugradili još RAM-a (jako dugo sam planirao da mu ugradim 4GB RAM-a i završim sa tim) i instalirali OS.

Tu je i najsmešniji deo priče. Kada je poslata mašina na njoj je bio Leopard - retail licenca koju sam kupio u novembru. U kutiju sam stavio samo Tiger diskove koje sam originalno dobio sa mašinom jer nisam video potrebu da im šaljem i Leopard (znao sam da je hardverski problem u pitanju i da ću sam instalirati OS kada oprave računar). Kada mi je mašina vraćena na njoj je bio Leopard (nemam pojma čija i koja licenca) sa sve gomilom softvera - sve podešeno, ikonice kulturno poslagane u Dock, ma milina jedna.

Da li je softver krekovan ili su bile trial licence na disku stvarno ne znam, ali za OS znam sigurno da nije moj. U čemu je fazon sa domaćim servisima? Pošalješ računar na servis i dobiješ mašinu sa podešenim i krekovanim softverom? Kao da se podrazumeva da to želiš i da nemaš licence. Nisu čak ni pitali.

Znam da je ovo Srbija i da je 90% softvera krekovano, ali mi u firmi smo se dogovorili da koristimo legalan softver i toga se držimo. Bilo bi krajnje licemerno da softverska firma koristi krekovan softver i očekuje da će neko drugi plaćati njen. Kao što Dragan često ima običaj da napiše - Give respect and get it back!

No dobro, živimo u sredini gde većina stanovnika ovako nešto tretira kao value added uslugu :( Ono što je bitno je da mašina sređena i da radi kao sat. Sad treba videti koliko 4GB stvarno pomaže u svakodnevnom radu.